Манастир Чукљеник — разлика између измена

О историји манастира и саме цркве не зна се много тога. Први пут се под овим именом помиње у турским пописима 1516, 1530. и 1536. године, када је забележено да код села Накривањ налазио манастир са црквом Светог Николе. Манастир је порушен 1575/6. године, али је убрзо обновљен. Манастир се поново помиње у 18. веку, а у 19. веку га је посетио и историчар [[Феликс Каниц]]. Он је забележио да се „поред темеља разорене црквице Светог Николе налази једва очувана ниска грађевина са полуобличастим сводом и конвенционалним византијским фрескама; поред ње су још, знатно виши, солидан једноспратни конак и споредна зграда у којој налазе смештај побожни ходочасници и излетници, али у оне дане кад накривањски поп овде служи литургију она није дозвољена”.<ref name="Kanic1999">{{cite book|author=Feliks Kanic|title=Srbija: zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka|url=http://books.google.com/books?id=8xZcPwAACAAJ|year=1999|publisher=BMG|isbn=978-86-7330-093-1|pages=}}</ref> У време [[Велике сеобе Срба|Прве сеобе Срба 1690. године]], манастир је посетио пећки патријарх Арсеније Чарнојевић и у њему боравио месец дана.<ref name="eparhijaniska">[http://eparhijaniska.rs/намесништва/139-а-н-прво-лесковачко/4101-чукљеничка-парохија Епархија нишка, Чукљеничка парохија]</ref>

Током 19. века дошло је до сукоба грчке и српске струје око подизања цркве Св. Богородице у Чукљенику, где су иначе боравили грчки калуђери. Будући да је у то време епископ нишки био [[Калиник Грк]], који је довођењем грчких монаха и градњом цркава покушао грцизацију становништва, 1786. године је, за време грчких калуђера Јоаникија и Игњатија, изграђена грчка црква непосредно поред цркве Св. Николе. Нову цркву осветио је лично владика Калиник, који је наредио да се убудуће службе морају вршити само у тој новој цркви. Та одлука је у народу изазвала револт и протест, па је владика чак наредио да се црква Св. Николе сруши. Међутим, одлуку о рушењу није смео нико да спроведе. [[Михаило Ристић]] забележио је да су у цркви Св. Богородице одслужене само две литургије и да је она одмах након тога срушена. Како је црква срушена, да ли се сама срушила или је неко срушио, није познато. Ристић је такође забележио и причу да је некакав мајстор Игњат гледао како се црква зидала од округлог речног белутка и да је одмах прогнозирао рушење исте. Вероватно је то био разлог рушења, мада је можда је незадовољан народ срушио нову цркву, с обзиром да је стара црква Св. Николе била напуштена и да се у њој није служила литургија.<ref name="Вучетић2012">{{cite book|author=Биљана Вучетић|title=Наша ствар у Османском царству: Our Issue in the Ottoman Empire|url=http://books.google.com/books?id=enSeCgAAQBAJ|date=1. септембар 2012|publisher=Istorijski institut|isbn=978-86-7743-095-5|pages=}}</ref>

У порти цркве, крај самог храма постоји споменик [[Влајко Раденковић|Влајку Раденковићу]] (Стојановићу), великом борцу заслужном за ослобођење Лесковца и целог краја из [[Голешница|Голешнице]] код [[Алексинац|Алексинца]] који је погинуо у Вучју, 22. децембра 1877. године.<ref name="Trajković1977">{{cite book|author=Dragoljub Trajković|title=Iz prošlosti Leskovca i okoline: studije i članci|url=http://books.google.com/books?id=UXcSAQAAIAAJ|year=1977|publisher=Narodni muzej}}</ref> Споменик је подигнут 1907. године. Висок је 3,25 метара, у виду пирамиде и са свих страна утиснут је текст са подацима о овом борцу. На једној страни стоји написано: „Не нам, не нам но имену твојему”. На западној страни: „Овде лежи четовођа Владимир син Стојана и Стане Раденковић рођен у Галешници, окр. алексиначки, 14. септембра 1850 год”. На јужном делу је записано: „Погину у борби за свога краља, веру и отаџбину 22. децембра 1877 год. бранећи се са усташама ср. лесковачког у Вучју. Вечна му памет”. На источном делу споменика су следећи подаци: „Белег овај подиже му благодарни народ среза Лесковачког руковођен својим врлим ср. начелником Миланом Стефановићем. Слава му”.<ref>Лесковачки зборник XIII 1973, стр. 18</ref>