Истраживање Антарктика — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Бот Додаје: hr:Istraživanje Antarktike
мНема описа измене
Ред 3:
Тек у [[18. век]]у предузета су прва истраживања удаљених јужних области. Међу првим истраживачима спомиње се [[Џемс Кук]] који је [[1771]]. године открио острво Јужну Џорџију и Јужна Сандвичка острва пловивши Јужним Атлантиком. Услед јаких ветрова и препрека од ледених брегова зауставио се на 71°40’19”. Само 45 дана касније откривено је јужно копно, али се ни до данас не зна да ли је то био подухват Руса или Американаца.
 
Посада руског брода „[[Мирниј]]“ у својим дневницима наводи да је открила Антарктик [[28. јануар]]а [[1820]]. године. Капетан брода М. Лазаров угледао је ванредно висок лед јужно од 69°23’19” ј.г.ш и око 2°10’ з.г.д. Американци пак тај успех приписују свом сународнику [[Натаниел Палмер|Натаниелу Палмеру]]у који је ловећи фоке и китове [[15. новембар|15. новембра]] [[1820]]. године угледао са острва Обмане (Десепшн) „неко копно на југу“.
 
Веће интересовање за проучавање Антарктика уследило је почетком [[19. век]]а. Циљеви експедиција били су откриће јужног пола, откривање већих рудних лежишта, упознавање са везом [[Веделово море|Веделовог]] и [[Росово море|Росовог мора]], као и картирање континента. До [[1954]]. године на Антарктик су биле послате 202 експедиције. Први Европљанин који је ступио на само антарктичко копно био је [[Норвешка|Норвежанин]] [[Карстенс Борхгревијк]] [[1895]]. године.
 
== Откриће Јужног пола ==
 
Норвешки истраживач поларних области [[Роалд Амундсен]] је [[1909]]. године решио је да крене у освајање [[Северни пол|Северног пола]]. Након разочарања које је доживео сазнавши да га је у томе предухитрио амерички истраживач [[Роберт Пири]], доноси одлуку да своју флоту преокрене у правцу [[Јужни пол|Јужног пола]]. Најпре се искрцао у [[КитовЗалив заливкитова|КитовомЗаливу заливукитова]] у Росовом мору [[20. октобар|20. октобра]] [[1911]]. године, а даља истраживања је наставио пешке. После 55 дана пешачења, тачније [[14. децембар|14. децембра]] [[1911]]. године са још пет сапутника стиже на Јужни пол, и за два дана истражује околину у пречнику од 20 км. Безбедан повратак су обезбедили тако што су на сваком степену географске ширине постављали поједнопо једно складиште хране и опреме као и високе ледене путоказе.
 
Две недеље после АмундзенаАмундсена на Јужни пол се упутио и енглески поморац [[Роберт Скот]] са своја два друга. Како им се брзо изгубио сваки траг, екипа за спасавање је кренула у потрагу и на 79°50’ ј.г.ш. пронашла их мртве. На основу дневника Роберта Скота који је том приликом пронађен дошло се до сазнања да је Скотсу стигаостигли на Пол [[17. јануар]]а [[1912]]. године, где јесу угледаоугледали норвешку заставу. Разочарани кренули су натраг. Све време пута пратила их је страховита мећава. Оставши без хране и опреме, потпуно смрзнути, нису успели да стигну до полазне базе.
 
== Истраживање везе Росовог и Веделовог мора ==
 
Најзагонетније питање за истраживаче Антарктика било је: шта представља простор између Росовог и Веделовог мора – [[мореуз]] или [[копно]].
 
Совјетски географ С.В. [[Колесник]] износиизнео је мишљење да је Антарктик јединствено копно и да између Росовог и Веделовог мора не постоји никакав мореуз. Убрзо после тога, британски истраживач сер [[Вивијан Фукс]] доказује да Антарктик није јединствено копно, већ да је раздвојен мореузом испуњеним ледом. Фукс је за четири месеца ([[децембар]] [[1957]] – [[март]] [[1958]]) прешао 2800 км правцем претпостављеног мореуза (од базе [[Шеклтон]] на Веделовом мору према бази [[Мак МурдоМекМердо]] на Росовом мору). На сваких 30 до 50 м мерио је дебљину леда методом бушења и праћења сеизмичких покрета изазваних употребом експлозива. Фуксова истраживања дала су један од најдрагоценијих доприноса у науци у току [[Међународна геофизичка година|Међународне геофизичке године]].
 
== Снимање и картирање Антарктика ==
 
Амерички контраадмирал [[Ричард Берд]] је водио више експедиција на Антарктику, од којих су четири нарочито значајне.
 
Прва експедиција је организована [[1928]]. год. када су употребљена два велика брода, пет великих авиона, око 100 ескимских паса и у оно доба најсавременија опрема. Та експедиција снимила је и картирала око 400.000 квадратних миља у области Росовог мора. [[28. новембар|28. новембра]] [[1924]]. године Берд је са три друга први прелетео Јужни пол.
 
Друга Бердова експедиција изведена је од [[1933]] до [[1935]]. године. У њој је учествовало неколико десетина научника из 22 областиприродне природних науканауке. Берд је сам провео поларну зиму у једној метереолошкојметеоролошкој станици на 80° ј.г.ш. тј. на месту удаљеном 180 км од базе. Путем радио везе Берд је слао редовне метеоролошке извештаје. По повратку у домовину био је почаствован дочеком од стране тадашњег председника САД.
 
Трећа Бердова експедиција трајала је од [[1939]] до [[1941]]. године. Тада су уведени нови, модерни „снежни крсташи“ тј. огромни аутомобили и авиони специјално направљени за слетање и узлетање са снежних површина.
 
У четвртој Бердовој експедицији ([[1946]]. – [[1947]]. године) узелоучествовало је учешће 4.000 људи. Иако је имала вишепретежно војно -стратешки карактер, она је дала и значајне научне резултате. Тада су у области Јужне Викторијине земље откривене између планинских венаца такве долине у којима нема снега и леда. На 89°45’ откривена је површина са језерима која се не замрзавају. На једно такво језеро спуштао се Бердов хидроавион и том приликом су вршена разна хидро-биолошка испитивања. Откривене су и неке до тада непознате планине више од 6000 м, као и један залив близу [[ГрахамоваГрејамова земља|ГрахамовеГрејамове земље]], површине 170.000 квадратних километара (65.000 квадратних миља), који је 300 км увучен у копно. Многи до тада неиспитани унутрашњи делови копна прокрстарени су тракторима. Берд је тада по други пут авионом прелетео Јужни пол.
 
==Види још==