Вилијам Шекспир — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 56:
Шекспирове ране класичне и комедије под италијанским утицајем са дуплим заплетима и јасним комичним секвенцама биле су претходница романтичној атмосфери његових најбољих комедија<ref>-{Ackroyd, 235.}-</ref>. Сан летње ноћи је домишљата мешавина љубавне приче, магије, и комичних сцена у којима учествују људи из нижих слојева<ref>-{Wood, 161–162.}-</ref>. Шекспирова следећа комедија, Венецијански трговац, садржи портрет осветољубивог позајмљивача новца, Јеврејина Шајлока, која представља сведочење о елизабетанској ери, али која у исто време модерној публици може изгледати расистичка<ref>-{Wood, 205–206.}-</ref><ref>-{Honan 258.}-</ref>. Домишљатост и игре речи у „Много буке ни око чега“<ref>-{Ackroyd, 359.}-</ref>, шармантна рурална сцена у „Како вам драго“, и живописно проводаџисање у „Богојављенској ноћи“ заокружују Шекспиров циклус великих комедија<ref>-{Ackroyd, 362–383.}-</ref>.
 
Након лирског „Ричарда II“, написаног готово у потпуности у стиху, Шекспир уводи прозну комедију у историјске драме у касним деведесетим 16. века (Хенри IV, први и други део и Хенри V). Његови ликови постају комплекснији и осећајнији, комичне и озбиљне сцене се смењују, проза и поезија такође, чиме постиже наративну разноврсност свог зрелог доба<ref>-{Shapiro, 150.}-</ref><ref>-{Gibbons, Brian (1993). Shakespeare and Multiplicity. Cambridge: Cambridge University Press, 1. ISBN 0521444063.}-</ref><ref>-{Ackroyd, 356.}-</ref>. Овај период почиње и завршава се са две трагедије: „Ромео и Јулија“<ref>-{Wood, 161.}-</ref><ref>-{Honan, 206.}-</ref>, чувена романтична трагедија и „Јулије Цезар“, базирана на преводу Плутархових Паралелних живота из 1579, који је урадио сир Томас Норт, и којом је увео нову врсту драме<ref>-{Ackroyd, 353, 358.}-</ref><ref>-{Shapiro, 151–153.}--{}-</ref>.
 
Шекспиров такозвани „трагични период“ трајао је од 1600. до 1608. годинем мада је такоше писао и тзв. „проблематичне комаде“ — Равном мером, Троилус и Кресида, Све је добро што се добро сврши — током овог периода, а такође је писао трагедије и раније<ref>-{Bradley, A. C (1991 edition). Shakespearean Tragedy: Lectures on Hamlet, Othello, King Lear and Macbeth. London: Penguin, 85. ISBN 0140530193.}-</ref><ref>-{Muir, Kenneth (2005). Shakespeare's Tragic Sequence. London; New York: Routledge, 12–16. ISBN 0415353254.}-</ref>. Многи критичари верују да шекспирове најбоље трагедије предствљају уједно и врхунац његове списатељске умешности. Јунак прве његове трагедије, Хамлет, био је предмет дискусија више него било који други Шекспиров лик, вероватно због свог монолога: „Бити или не бити, питање је сад.“<ref>-{Bradley, 94.}-</ref>. За разлику од интровертног Хамлета, чији је фатални усуд његова неодлучност, јунаци следећих трагедија, Отело и Краљ Лир, налазе своју пропаст у исхитреним судовима који се на крају показују као погрешни<ref>-{Bradley, 86.}-</ref>
Шекспиров такозвани „трагични период“ трајао је од 1600. до 1608. годинем мада је такоше писао и тзв. „проблематичне комаде“,
 
 
<!--Shakespeare's so-called "tragic period" lasted from about 1600 to 1608, though he also wrote the so-called "problem plays" Measure for Measure, Troilus and Cressida, and All's Well That Ends Well during this time and had written tragedies before.[84] Many critics believe that Shakespeare's greatest tragedies represent the peak of his art. The hero of the first, Hamlet, has probably been more discussed than any other Shakespearean character, especially for his famous soliloquy "To be or not to be; that is the question."[85] Unlike the introverted Hamlet, whose fatal flaw is hesitation, the heroes of the tragedies that followed, Othello and King Lear, are undone by hasty errors of judgement.[86] The plots of Shakespeare's tragedies often hinge on such fatal errors or flaws, which overturn order and destroy the hero and those he loves.[87] In Othello, the villain Iago stokes Othello's sexual jealousy to the point where he murders the innocent wife who loves him.[88] In King Lear, the old king commits the tragic error of giving up his powers, triggering scenes which lead to the murder of his daughter and the torture and blinding of the Duke of Gloucester. According to the critic Frank Kermode, "the play offers neither its good characters nor its audience any relief from its cruelty".[89] In Macbeth, the shortest and most compressed of Shakespeare's tragedies,[90] uncontrollable ambition incites Macbeth and his wife, Lady Macbeth, to murder the rightful king and usurp the throne, until their own guilt destroys them in turn.[91] In this play, Shakespeare adds a supernatural element to the tragic structure. His last major tragedies, Antony and Cleopatra and Coriolanus, contain some of Shakespeare's finest poetry and were considered his most successful tragedies by the poet and critic T. S. Eliot.[92]
 
In his final period, Shakespeare turned to romance or tragicomedy and completed three more major plays: Cymbeline, The Winter's Tale and The Tempest, as well as the collaboration, Pericles, Prince of Tyre. Less bleak than the tragedies, these four plays are graver in tone than the comedies of the 1590s, but they end with reconciliation and the forgiveness of potentially tragic errors.[93] Some commentators have seen this change in mood as evidence of a more serene view of life on Shakespeare's part, but it may merely reflect the theatrical fashion of the day.[94] Shakespeare collaborated on two further surviving plays, Henry VIII and The Two Noble Kinsmen, probably with John Fletcher.[95]-->
Линија 91 ⟶ 92:
# Како вам драго (-{As You Like It}-; 1600)
# Све је добро што се добро сврши (-{All's Well That Ends Well}-; 1602. - 1604)
# Равном мером /Мера за меру (-{Measure for measure}-; 1604)
# Перикле (1608)
# Цимбелин (-{Cymbeline}-; 1610)