Вилијам Шекспир — разлика између измена

Шекспиров такозвани „трагични период“ трајао је од 1600. до 1608. годинем мада је такоше писао и тзв. „проблематичне комаде“ — Равном мером, Троилус и Кресида, Све је добро што се добро сврши — током овог периода, а такође је писао трагедије и раније<ref>-{Bradley, A. C (1991 edition). Shakespearean Tragedy: Lectures on Hamlet, Othello, King Lear and Macbeth. London: Penguin, 85. ISBN 0140530193.}-</ref><ref>-{Muir, Kenneth (2005). Shakespeare's Tragic Sequence. London; New York: Routledge, 12–16. ISBN 0415353254.}-</ref>. Многи критичари верују да шекспирове најбоље трагедије предствљају уједно и врхунац његове списатељске умешности. Јунак прве његове трагедије, Хамлет, био је предмет дискусија више него било који други Шекспиров лик, вероватно због свог монолога: „Бити или не бити, питање је сад.“<ref>-{Bradley, 94.}-</ref>. За разлику од интровертног Хамлета, чији је фатални усуд његова неодлучност, јунаци следећих трагедија, Отело и Краљ Лир, налазе своју пропаст у исхитреним судовима који се на крају показују као погрешни<ref>-{Bradley, 86.}-</ref>. Заплети у Шекспировим трагедијама се често заснивају на фаталним грешкама и усудима који поремете нормалан след догађаја и униште јунака и оне које воли<ref>-{Bradley, 40, 48.}-</ref>. У „Отелу“, злобни Јаго подбада Отелову љубомору до те мере да Отело на крају убија своју невину супругу која га воли<ref>-{Bradley, 42, 169, 195.}-</ref><ref>-{Greenblatt, 304.}-</ref>. У „Краљу Лиру“, стари краљ починио је трагичну грешку кад се одрекао свих права и на тај начин проузрокује сцене које воде директно ка убиству његове кћерке и мучењу слепог војводе од Глочестера. Према критичару Франку Кермоду, „драма својом суровошћу мучи и своје ликове и публику<ref>-{Bradley, 226.}-</ref><ref>-{Ackroyd, 423.}-</ref><ref>-{Kermode, Frank (2004). The Age of Shakespeare. London: Weidenfeld & Nicholson, 141–2. ISBN 029784881X.}-</ref>.“

<!--The plots of Shakespeare's tragedies often hinge on such fatal errors or flaws, which overturn order and destroy the hero and those he loves.[87] In Othello, the villain Iago stokes Othello's sexual jealousy to the point where he murders the innocent wife who loves him.[88] In King Lear, the old king commits the tragic error of giving up his powers, triggering scenes which lead to the murder of his daughter and the torture and blinding of the Duke of Gloucester. According to the critic Frank Kermode, "the play offers neither its good characters nor its audience any relief from its cruelty".[89] In Macbeth, the shortest and most compressed of Shakespeare's tragedies,[90] uncontrollable ambition incites Macbeth and his wife, Lady Macbeth, to murder the rightful king and usurp the throne, until their own guilt destroys them in turn.[91] In this play, Shakespeare adds a supernatural element to the tragic structure. His last major tragedies, Antony and Cleopatra and Coriolanus, contain some of Shakespeare's finest poetry and were considered his most successful tragedies by the poet and critic T. S. Eliot.[92]