Вилијам Шекспир — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 58:
Након лирског „Ричарда II“, написаног готово у потпуности у стиху, Шекспир уводи прозну комедију у историјске драме у касним деведесетим 16. века (Хенри IV, први и други део и Хенри V). Његови ликови постају комплекснији и осећајнији, комичне и озбиљне сцене се смењују, проза и поезија такође, чиме постиже наративну разноврсност свог зрелог доба<ref>-{Shapiro, 150.}-</ref><ref>-{Gibbons, Brian (1993). Shakespeare and Multiplicity. Cambridge: Cambridge University Press, 1. ISBN 0521444063.}-</ref><ref>-{Ackroyd, 356.}-</ref>. Овај период почиње и завршава се са две трагедије: „Ромео и Јулија“<ref>-{Wood, 161.}-</ref><ref>-{Honan, 206.}-</ref>, чувена романтична трагедија и „Јулије Цезар“, базирана на преводу Плутархових Паралелних живота из 1579, који је урадио сир Томас Норт, и којом је увео нову врсту драме<ref>-{Ackroyd, 353, 358.}-</ref><ref>-{Shapiro, 151–153.}-</ref>.
Шекспиров такозвани „трагични период“ трајао је од 1600. до 1608. годинем мада је такоше писао и тзв. „проблематичне комаде“ — Равном мером, Троилус и Кресида, Све је добро што се добро сврши — током овог периода, а такође је писао трагедије и раније<ref>-{Bradley, A. C (1991 edition). Shakespearean Tragedy: Lectures on Hamlet, Othello, King Lear and Macbeth. London: Penguin, 85. ISBN 0140530193.}-</ref><ref>-{Muir, Kenneth (2005). Shakespeare's Tragic Sequence. London; New York: Routledge, 12–16. ISBN 0415353254.}-</ref>. Многи критичари верују да шекспирове најбоље трагедије предствљају уједно и врхунац његове списатељске умешности. Јунак прве његове трагедије, Хамлет, био је предмет дискусија више него било који други Шекспиров лик, вероватно због свог монолога: „Бити или не бити, питање је сад.“<ref>-{Bradley, 94.}-</ref>. За разлику од интровертног Хамлета, чији је фатални усуд његова неодлучност, јунаци следећих трагедија, Отело и Краљ Лир, налазе своју пропаст у исхитреним судовима који се на крају показују као погрешни<ref>-{Bradley, 86.}-</ref>. Заплети у Шекспировим трагедијама се често заснивају на фаталним грешкама и усудима који поремете нормалан след догађаја и униште јунака и оне које воли<ref>-{Bradley, 40, 48.}-</ref>. У „Отелу“, злобни Јаго подбада Отелову љубомору до те мере да Отело на крају убија своју невину супругу која га воли<ref>-{Bradley, 42, 169, 195.}-</ref><ref>-{Greenblatt, 304.}-</ref>. У „Краљу Лиру“, стари краљ починио је трагичну грешку кад се одрекао свих права и на тај начин проузрокује сцене које воде директно ка убиству његове кћерке и мучењу слепог војводе од Глочестера. Према критичару Франку Кермоду, „драма својом суровошћу мучи и своје ликове и публику<ref>-{Bradley, 226.}-</ref><ref>-{Ackroyd, 423.}-</ref><ref>-{Kermode, Frank (2004). The Age of Shakespeare. London: Weidenfeld & Nicholson, 141–2. ISBN 029784881X.}-</ref>.“
<!--
In his final period, Shakespeare turned to romance or tragicomedy and completed three more major plays: Cymbeline, The Winter's Tale and The Tempest, as well as the collaboration, Pericles, Prince of Tyre. Less bleak than the tragedies, these four plays are graver in tone than the comedies of the 1590s, but they end with reconciliation and the forgiveness of potentially tragic errors.[93] Some commentators have seen this change in mood as evidence of a more serene view of life on Shakespeare's part, but it may merely reflect the theatrical fashion of the day.[94] Shakespeare collaborated on two further surviving plays, Henry VIII and The Two Noble Kinsmen, probably with John Fletcher.[95]-->
|