Вилијам Шекспир — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 60:
Шекспиров такозвани „трагични период“ трајао је од 1600. до 1608. годинем мада је такоше писао и тзв. „проблематичне комаде“ — Равном мером, Троилус и Кресида, Све је добро што се добро сврши — током овог периода, а такође је писао трагедије и раније<ref>-{Bradley, A. C (1991 edition). Shakespearean Tragedy: Lectures on Hamlet, Othello, King Lear and Macbeth. London: Penguin, 85. ISBN 0140530193.}-</ref><ref>-{Muir, Kenneth (2005). Shakespeare's Tragic Sequence. London; New York: Routledge, 12–16. ISBN 0415353254.}-</ref>. Многи критичари верују да шекспирове најбоље трагедије предствљају уједно и врхунац његове списатељске умешности. Јунак прве његове трагедије, Хамлет, био је предмет дискусија више него било који други Шекспиров лик, вероватно због свог монолога: „Бити или не бити, питање је сад.“<ref>-{Bradley, 94.}-</ref>. За разлику од интровертног Хамлета, чији је фатални усуд његова неодлучност, јунаци следећих трагедија, Отело и Краљ Лир, налазе своју пропаст у исхитреним судовима који се на крају показују као погрешни<ref>-{Bradley, 86.}-</ref>. Заплети у Шекспировим трагедијама се често заснивају на фаталним грешкама и усудима који поремете нормалан след догађаја и униште јунака и оне које воли<ref>-{Bradley, 40, 48.}-</ref>. У „Отелу“, злобни Јаго подбада Отелову љубомору до те мере да Отело на крају убија своју невину супругу која га воли<ref>-{Bradley, 42, 169, 195.}-</ref><ref>-{Greenblatt, 304.}-</ref>. У „Краљу Лиру“, стари краљ починио је трагичну грешку кад се одрекао свих права и на тај начин проузрокује сцене које воде директно ка убиству његове кћерке и мучењу слепог војводе од Глочестера. Према критичару Франку Кермоду, „драма својом суровошћу мучи и своје ликове и публику<ref>-{Bradley, 226.}-</ref><ref>-{Ackroyd, 423.}-</ref><ref>-{Kermode, Frank (2004). The Age of Shakespeare. London: Weidenfeld & Nicholson, 141–2. ISBN 029784881X.}-</ref>.“ У Макбету, најкраћој и најнабијенијој трагедији<ref>-{McDonald, Russ (2006). Shakespeare's Late Style. Cambridge: Cambridge University Press, 43–46. ISBN 0521820685.}-</ref>, неконтролисани напад амбиције подстиче Макбета и његову жену, леди Макбет да убију краља и узурпирају престо, да би их на крају уништио осећај гриже савести<ref>-{Bradley, 306.}-</ref>. У овом комаду, Шекспир трагичној структури додаје и натприродни елеменат. Његове последње велике трагедије, „Антоније и Клеопатра“ и „Кориолан“, садрже неке од најбољих Шекспирових стихова, а [[Т. С. Елиот]], песник и критичар, сматра их Шекспировим најуспешнијим трагедијама<ref>-{Ackroyd, 444.}-</ref><ref>-{McDonald, 69–70.}-</ref><ref>-{Eliot, T S (1934). Elizabethan Essays. London: Faber & Faber, 59. OCLC 9738219.}-</ref>
У свом последњем периоду, Шекспир је писао љубавне драме или трагикомедије и из тог периода датирају три важнија позоришна комада: „Цимберин“, „Зимска прича“ и „Бура“, као и драма у којој се појављује као коаутор: „Перикле, тирски принц“. Мање црне трагедије, ова четири позоришна комада су озбиљнијег тона него оне из деведесетих година 16. века, али завршавају се помирењем и опроштајем потенсијално трагичних грешки<ref>-{Dowden, 57.}-</ref>. Неки критичари виде промену тона као доказ смиренијег погледа на свет, али то није могло много да утиче на моду у позоришту тог доба<ref>-{Dowden, 60.}--{Frye, 123.}--{McDonald, 15.}-</ref>. Шекспир је сарађивао у друга два позоришна комада, „Хенри VIII“ и „Два племенита рођака“ (){{јез-ен|The Two Noble Kinsmen,}}, вероватно са [[Џон Флечер|Џоном Флечером]].
=== Трагедије===
Сва Шекспирова дела су преведена на српски.
# [[Ромео и Јулија]] (-{Romeo and Giuliett}-; 1593)
# [[Тит Андроник (драма)|Тит Андроник]] (-{Titus Andronicus}-; 1594)
# [[Јулије Цезар (драма)]] (1599)
# [[Троило и Кресида]] (-{Troilus and Cressida}-; 1601. - 1602)
# [[Хамлет (драма)|Хамлет]] (1602)
# [[Отело (драма)|Отело]] (1604)
| |||