Француски конзулат — разлика између измена

Наполеон Бонапарта је, након [[Наполеонова инвазија на Египат и Сирију|неуспешне кампање]] у [[Египатски ејалет|Египту]], стигао у Париз 14. октобра 1799. године. Јавно мњење гледало је на њега као на оног ко ће опет наметнути непријатељима мир. У ствари, опасност од инвазије већ је била отклоњена победама у Холандији и Швајцарској. Не желећи да [[Директоријум (Француска)|Директоријуму]] препусти све заслуге, Наполеон се приближио присталицама државног удара, на челу са [[Жозеф Сијес|Сијесом]]. За помоћ се, као [[Државни удар 18. фруктидора|18. фруктидора]], обратио армији. Сада је, међутим, већи део армије био републикански за разлику од фруктидора, када је био ројалистички. Сијес је тражио вођу државног удара. Када се искрцао Бонапарта, узвикнуо је „Ево нашег човека“. Припреме за државни удар брзо су спроведене. Пришао је и [[Шарл Морис де Талеран|Таљеран]]. Завереници су придобили и [[Роже-Дико|Роже Дикоа]]. [[Пол Барас|Барас]] је био неутралан. Осамнаестог бримера сазван је [[Савет старијих]]. Савет старијих изгласао је да се савети преселе у Сент Клауд. Бонапарта је задужен за извршење те одлуке. Париске јединице стављене су под његову команду. Директоријум је тако лишен власти. Чак је и његова [[Национална гарда (Француска)|гарда]] стављена под Наполеонову команду. Деветнаестог бримера одржана је седница савета у Сент Клауду. Бонапарта је у околини концентрисао 4000 до 5000 војника. Саветом је председавао [[Лисјен Бонапарта]]. У Савету старијих залагао се за успостављање војне владе која би се укинула по успостављању мира. Наполеон је изгубио стрпљење и појавио се у пратњи генерала и гренадира. Одмах се дигла цела скупштина јер он није имао право да уђе ако није позван. Наполеона су ухватили за оковратник и избацили га напоље. Лисјен је узалудно покушао да одбрани брата. Убрзо је и сам изведен. Браћа Бонапарта придобила су на своју страну војску којом су растерали посланике. Посланици су излазили уз повике „Живела република“. Успостављен је привремени Конзулат од стране већине у [[Савјет пет стотина (Француска)|Савету пет стотина]]. Они су донели одлуку о укидању Директоријума. Конзули Француске били су Сијес, Роже Дико и Наполеон Бонапарта који су преузели сва овлашћења Директоријума. Тројица конзула положила су заклетву и кренула у Париз. Француска република претворена је у војну диктатуру.

Европске државе нису придавале значаја Наполеоновом државном удару који је био само један од 14 државних удара у Француској и њеним сателитским државама у последње две године. О Бонапарти се тада мало знало. Аустријанци и Италијани су га поштовали због успомена из [[Борбе у Италији у оквиру Француских револуционарних ратова|ратова]] у Италији, док су га Британци подцењивали памтећи неуспешну [[Битка код Абукира (1798)|инвазију]] на Египат. Сам Бонапарта је тада имао 30 година.