Марчанска епархија — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
{{Сређивање|||||Религија}}
[[Датотека:Marča Monastery.jpg|мини|д|270п|Здања бившег [[Манастир Марча|манастира Марче]], према каснијем стању из 1777. године]]
[[Датотека:Central europe 1572.png|мини|д|270п|Хабзбуршки делови Хрватске, Славоније и Угарске, након трских освјања, до краја 16. века]]
 
'''Марчанска епархија''', такође позната и као '''Вретанијска''', била је најзападнија епархија [[Пећка патријаршија|Српске патријаршије]] на заграничним крајишким подручјима у [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршкој монархији]] од краја 16. до краја 17. века. Накратко је обновљена [[1734]]. године као '''Лепавинска''', односно '''Северинска''' епархија, у саставу тадашње [[Београдско-карловачка митрополија|Београдско-карловачке митрополије]]. Коначно је укинута [[1750]]. године и од тада се њено подручје налазило у саставу суседних српских епархија. Њена данашња наследница је [[Митрополија загребачко-љубљанска]], која је образована [[1931]]. године. У спомен на стару Марчанску епархију, [[Српска православна црква]] је установила службу и наслов викарног "епископа марчанског".
 
 
== Историја ==
Марчанска епархија је почевши од краја [[16. век]]а обухватала све православне [[Срби|Србе]] у Хабзбуршкој монархији, почевшина ширем простору од [[сењ]]ског приморја у Хрватској, преко тадашње Горње Славоније (Словиње), до западноугарских области и градова [[Ђер]]а и [[Коморан]]а на [[Дунав]]у.
 
Већ од половине [[15. век|15. вијека]], а нарочито послије битке на [[Мохачка битка|Мохачком Пољу]] ([[1526]]) и пада [[Лика|Лике]] и [[Крбава|Крбаве]] под Турке ([[1528]]), почело је снажно исељавање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве [[Хрватска|Хрватске]], а помало и у [[Крањска|Крањску]] и [[Штајерска|Штајерску]]. Прве знатније сеобе биле су [[1530]]. и [[1538]], из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и [[Жумберак (планина)|Жумберак]]. Главне сеобе биле су крајем [[16. век|16.]] и током [[17. век|17. вијека]], из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око Сења, [[Огулин]]а, [[Карловац|Карловца]], [[Иванић]]а, [[Крижевци (Хрватска)|Крижеваца]], [[Копривница|Копривнице]] и [[Ђурђевац (Хрватска)|Ђурђевца]], као главних градова на [[Војна крајина|Крајини према Турцима]]. Њихови вође обично су већ прије прелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и Ускоцима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.