Диофизитство — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 4:
'''Диофизитизам''' или '''диофизитство''' ([[Грчки језик|грчки]]: δυοφυσιτισμός, од δυο (''dyo''), што значи "два" и φύσις (''physis''), што значи "природа") је [[христологија|христолошки]] појам који означава учење о постојању две природе у [[Христос|Христу]], од којих је једна божанска, а друга људска. Диофизитску христологију, која је озваничена и утврђена на васељенским саборима, заступају: Православна црква, Римокатоличка црква, Англиканска црква, Старокатоличка црква, као и древна Црква Истока. Насупрот томе, диофизитизам је био оштро нападан и осуђиван од стране [[монофизити|монофизита]] (и мијафизита), тако да га не прихавају ни данашње мијафизитске оријенталне цркве.{{sfn|Loon|2009|p=43-47}}
Основни облици овог појма (''диофизитизам'',<ref>[https://books.google.rs/books?id=s1kxAQAAMAAJ&q=диофизитизам&dq=диофизитизам Богословски гласник 12, Сремски Карловци 1907.]</ref> или [[диофизитство]]), који су грчког порекла, по правилу се употребљавају интернационално, али се понекад и преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према изворном грчком облику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "[[Двоприродност (христологија)|двоприродност]]" што представља дослован српски превод изворног грчког појма.<ref>[https://books.google.rs/books?id=7Q7ZAAAAMAAJ&q=двоприродност Атанасије Јевтић: Духовност Православља, Београд 1990.]</ref> Такође, у ређој употреби су и варијнтни облици "[[дифизитизам]]" и "[[бифизитизам]]" који имају истоветно значење.<ref>[https://www.google.rs/?gws_rd=cr&ei=jFROWen6OcSwapjtgbAP#tbm=bks&q=%D0%B4%D0%B8%D1%84%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%BE%D0%BC Прилози за
== Историја ==
Питање о односу између божанске и човечанске природе Исуса Христа веома рано је заокупило пажњу црквених отаца и хришћанских теолога. Услед различитих погледа на поменуто питање, међу хришћанима је дошазило до расправа и подела, па и до сукоба. Иако је однос између Христове божанске и човечанске природе разматран на помесним и [[Васељенски сабори|васељенским саборима]], диофизитска решења која су тим поводом усвојена нису задовољила све стране, што је након [[Четврти васељенски сабор|Четвртог васељенског сабора]] у [[Халкидон]]у (451) довело до иступања [[монофизити|монофизита]] (и мијафизита) из црквене заједнице и стварања њихових посебних, од васељеснког Православља одељених цркава.{{sfn|Meyendorff|1989}}
Велике заслуге за решавање питања о односу између Христових природа стекао је свети [[Кирило Александријски]].{{sfn|Loon|2009}} Међутим, неке од Кирилових христолошких формулација различито су тумачене од стране његових следбеника, који су се недуго по његовој смрти поделили на диофизите и монофизите. Иако је монофизитска струја однела привидну превагу на сабору у [[Ефес|Ефезу]] (449), диофизитизам је ипак извојевао кључну победу на [[Четврти васељенски сабор|Четвртом васељенском сабору]] у [[Халкидон]]у (451).{{sfn|Meyendorff|1989}} Тада је усвојен и чувени "Халкидонски Орос" односно исповедање вере, засновано на диофизтском поимању Христових природа.{{sfn|Meyendorff|1989}} Халкидонски диофизитизам је касније послужио као основа за додатно формулисање диоенергизма (учење о два дејства) и диотелитизма (учење о две воље), насупрот [[Моноенергизам|моноенергизму]] и [[Монотелитизам|монотелитизму]].
== Види још ==
Ред 24:
* Радомир Поповић, "Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)", Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења, Београд 2007, стр. 331-336.
* Бојан Бојанић, Монофизити: Дохалкидонске хришћанске верске заједнице - приказ стваралаштва, Београд 2010.
* Радомир Поповић, Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти - одабрана документа, књ. 1, Београд 2012.
* Драгана Јањић, "Дохалкидонске цркве", Лепосавић: Институт за српску културу, 2012.
* Давид Перовић, "Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV", Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду, 45 / 1-2 (2001), стр. 153-161.
| |||