Диофизитство — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 7:
== Историја ==
Питање о односу између божанске и човечанске природе Исуса Христа рано је заокупило пажњу црквених отаца и хришћанских теолога. Услед различитих погледа на поменуто питање, међу хришћанима је долазило до повремених расправа и подела, а потом и до отвореног сукоба. Поред правоверног диофизитизма, појавила су се и нека друга, спорна учења о односу између Христових природа и његове [[ипостас]]и, односно личности (гр. πρόσωπον). Насупрот правоверним диофизитима, који су учили да две природе у Христу постоје под окриљем једне ипостаси, односно једне личности, поједини радикални диофизити су отишли корак даље, тврдећи да Христос има не само две природе, већ и две [[ипостас]]и, односно две личности.
Такве ставове заступали су поједини представници антиохијске богословске традиције, а највећу смутњу изазвала су спорна учења цариградског патријарха [[Несторије|Несторија]], који је 431. године био свргнут.{{sfn|Meyendorff|1989}} Спорна учења о две ипостаси (диоипостатизам) и две личности (диопросопизам) одбачена су и осуђена на [[Васељенски сабори|васељенским саборима]] 431. и 451. године, а диофизитско учење о постојању двају природа у оквиру једне Христове ипостаси, односно личности прецизно је формулисано и озваничено. Правоверно диофизитско учење, које је озваничено на васељенским саборима, није било прихваћено од свих страна, како од појединих радикалних представника антиохијске богословске традиције, тако и заступника сасвим супротног, монофизитског учења, што је након [[Четврти васељенски сабор|Четвртог васељенског сабора]] у [[Халкидон]]у (451) довело до иступања [[монофизити|монофизита]] (и мијафизита) из црквене заједнице и стварања њихових посебних, од васељеснког Православља одељених цркава.{{sfn|Meyendorff|1989}}
| |||