|
Поред ''Природословних питања'' Симоката је написао и једну збирку песама у прози, под насловом ''Етичке, буколске и љубавне песме'' (Ἐπιστολαὶ ἠθικαὶ, ἀγροιχικαὶ, ἑταιρικαί). Оба ова списа у Византији су читана више него његово најважније, историографско дело, о чему сводочи велики број рукописа.
Најзрелије Симокатино дело јесте његова ''Историја'', у осам књига, где описује доба [[Маврикије]]ве владавине ([[582]]–[[602]]), настављајући заправо тамо где је стао [[Менандар Протектор]], кога веома цени, и завршавајући своје дело 602, када је на престо ступио [[Фока (бизантскивизантијски цар)|Фока]], најљући „тиранин“. Цело градиво поделио је у осам књига, као и [[Прокопије из Цезареје|Прокопије]], а можда и Менандар. Свима њима узор је [[Тукидид]]ово дело подељено у осам књига. И у свом историјском делу Симоката је [[Алегорија|алегоричан]], стављајући на почетак дијалог између персонификација [[Филозофија|Филозофије]] и [[Историја|Историје]]. Од Прокопија и Менандра разликује се и по томе што је дело испунио фантасктиком и сентенцама.
Основна тема ''Историје'' јесте рат који је Византија на истоку водила против [[ПерсијаСасанидско царство|Персије]], али су у њу уметнути и описи дела персијског краља [[Хозроје ИИII |Хозроја ИИII]] (владао [[590]]-[[628]]), као и рат Византије на [[Балкан]]у против [[Словени|Словена]] и [[Авари|Авара]], укључујући и важне податке о различитим [[Турци|турским]] вођама. Симокатини извори су тројаки: прво, старија историјска дела (нарочито изгубљено дело [[Јован Епифанијски|Јована Епифанијског]]); друго, архивска документа, која су Симокати стајала на располагању на двору (нпр. [[Персија|персијски]] списи); и најзад, усмена традиција старијих живих савременика Маврикијеве владавине. Највећу незгоду његовој веродостојности представља његова упорна тежња за оригиналним начином писања. Зато он често ређа догађаје не [[Хронологија|хронолошким]] редом, већ како је њему згодно да добије извесну [[Уметност|уметничку]] и стилску целину.
Симокатин језик је врло тежак за разумевање, његов стил је веома извештачен и реторски кићен, а речник пун неологизама. Корен Симокатиној реторској извештачености могао би се тражити и у његовом [[Afrika (provincija)|афричком]] пореклу. Иначе, за своје време Симоката је био врло учен човек, који је познавао многе античке писце, иако прилично површно.
==Литература==
|
