Боривоје Мирковић — разлика између измена

=== У избеглиштву ===
 
Између две групе пучистичких официра појавиле су се размирице. Прва група су били старији официр предвођени генералима Симовићем, Мирковићем и Илићем који су држали мало командних места које су Југославени задржали у емиграцији, док су друга група предвођена мајорем [[Живан Кнежевић|Живаном Кнежевићем]] били млађи официри у Лондону и Каиру који су с првом групом учествовали у пучу од 27. марта. Млађи официри су били незадовољни јер им учествовање у пучу није донело више чинове или већи утицај при доношењу владиних одлука. Живанов брат [[Радоје Кнежевић]] је био министар двора, чији је положај због младости и неискуства Петра II био врло утицајан.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=267}} Тако су млађи официри утицали да краљ Петар у свом обраћању из децембра 1941. све заслуге за извођење пуча припише млађим и средњим официрима југословенске војске, чиме су негиране сваке Мирковићеве и Симовићеве заслуге.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=268}} После Симовићеве смене и постављања [[Слободан Јовановић|Слободана Јовановића]] за председника избегличке владе, утицај Лиге мајора се увећао. Лига мајора је имала циљ да се реши старијих официра и осигурају поделу власти након завршетка рата са [[Драгољуб Михаиловић|Драгољубом Михаиловићем]], па је због тога морала да се реши старијих официра. Симовић, Илић и Мирковић су имали подршку већине официра у емиграцији који су носили пуковнички чин, подршку скоро свих ваздухопловних официра и многих официра нижег чина. Поред тога, генерал Мирковић и пуковник [[Жарко Поповић]], шеф војне обавештајне службе, су имали су одличне везе с британском војном обавештајном службом и [[Управа за специјалне операције|СОЕ]], с којом су тесно сарађивали пре пуча од [[27. марта]] и у његовом извршењу. Одмах по Јовановићем постављању, генерал Илић је смењен смењен са места начелника Врховне команде, док је Мирковићева функција укинута.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=279–280}} За вршиоца дужности начелника Врховне команде је постављен потпуковник [[Миодраг Лозић]], члан Лиге мајора, иако су се у емиграцији налазила још четири генерала и осам пуковника. Илић и Мирковић су одбили да прихвате своју смену и за помоћ су се обратили краљици [[Марија Карађорђевић|Марији]]. Влада је стога пензионисала Илића, а Мирковић је као генерал са највишим чином преузео Илићев положај и на њему остао неколико недеља. Пошто је одбио да прими разрешење са дужности и краљев указ о предаји зграде команде, стављен је на располагање и смењен са дужности [[краљ]]евог Првог [[ађутант]]а [[27. јануар]]а [[1942]]. године.<ref>[http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?target=pdf&urn=SISTORY:ID:9045 ''Указ В. К. Бр. 58'', Службене новине (ратно издање), Број 5, 31. јануар 1942.]</ref> Пензионисан је [[16. фебруар]]а исте године. Британци су покушали да изгладе сукоб, али је Мирковић [[4. марта]] предао дужност Лозићу. Тада је написао у својим забелешкама:
{{цитат|Ја нисам био агент Интелиџент Сервиса. Ово морам да подвучем пошто у данашњем добу материјализма овај мој рад може многима да изгледа смешан.<ref>[http://www.audioifotoarhiv.com/Arhiv%20sajta/Mika-Pavicevic.html Istina o 27. martu 1941.], Приступљено 11. 11. 2013.</ref>}}