Џефри Чосер — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Tagging 2 dead links using Checklinks
Autobot (разговор | доприноси)
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci; козметичке измене
Ред 32:
Први од таквих записа датира из 1357. када је уз помоћ очевих веза постао паж грофице Улстера, Елизабет де Бург.<ref>Skeat (1899); Vol. I, p. xvii.</ref> Била је удата за [[Лајонел од Антверпена, 1. војвода од Кларенса|Лајонела, војводу Клеренса]], сина краља [[Едвард III Плантагенет|Едвард -{III}-]]. Тај положај довео је младог Чосера у уски дворски круг где се задржао до краја живота. Радио је као дворанин, дипломата, државни службеник, и за краља скупљајући и пописујући старо гвожђе. Године 1359. у раним фазама [[стогодишњи рат|Стогодишњег рата]] краљ је искрцао војску у Француској и Чосер је с Лајонелом био део те војске. Године 1360. заробљен је током опсаде [[Ремс]]а. Едвард је платио £16 као његову откупнину,<ref>''Chaucer Life Records''. стр. 24</ref> што је тада била значајна свота, и Чосер је ослобођен. Подаци о животу, након што је ослобођен, нису поуздани. Вероватно је путовао Француском, Шпанијом и Фландријом, можда као гласник или је чак ходочастио у [[Сантијаго де Компостела]].
 
Око 1366. Чосер је оженио сестру [[Катарина Свинфорд|Катарине Свинфорд]], Филипу (де) Роу, која је била дворска дама краљице [[Филипа од Еноа|Филипе]], супруге Едварда -{III}-. Не зна се тачно колико су деце имали, највероватније троје или четворо. Његов син, Томас Чосер био је славан, као главни пехарник ({{jez-eng|chief butler}}) четири краља, изасланик у Француској и председник доњег дома парламента. Други син му је најверојатније био Луис Чосер, а кћерке Елизабет Чосер и Агнес.
 
Чосер је учио право при енгл. -{''Inner Temple''}- (професионално удружење адвоката и судија) у Лондону, те је 20. јуна 1367. постао члан краљевског суда Едварда -{III}- као -{''varlet de chambre''}-, што је у то време могло означавати различите задатке. Његова супруга добијала је накнаду због рада на суду. Често је путовао у иностранство, делом као лични слуга. Тако је 1368. године био на венчању Лајонела Антверпенског и Виоланте Висконти, кћерке Галеаза -{II}- Висконтија, тадашњег владара Милана, у [[Милано|Милану]]. На томе венчању били су присутни и [[Jean Froissart|Жан Фројсарт]] и [[Франческо Петрарка]]. Смтара се да је у то време написао -{„''The Book of the Duchess''“}- у част Бланш од Ланкастера, покојне супруге [[Џон од Гента|Џона од Гента]]. Следеће године путаво је у [[Пикардија|Пикардију]] као део војне експедиције, те посетио [[Ђенова|Ђенову]] и [[Фиренца|Фиренцу]] 1373. Бројни научници, као што су -{''Skeat''}-, -{''Boitani''}-, и -{''Rowland''}-<ref>Companion to Chaucer Studies, Rev. ed., Oxford UP, 1979</ref> сматрају да је на том путовању у Италији дошао у контакт с Петрарком или [[Ђовани Бокачо|Бокачом]]. Они су га упознали с талијанском средњовековном поезијом, формом и причама које ће користити у каснијим делима.<ref>Hopper, p. viii ''He may actually have met Petrarch, and his reading of Dante, Petrarch, and Boccaccio provided him with subject matter as well as inspiration for later writings.''</ref> Сврха путовања 1377. је непозната, детаљи у историјским записима су контрадикторни. Каснији записи говоре да је заједно с Џином Фројсартом, био у мисији договора брака између будућег краља [[Ричард II Плантагенет|Ричарда -{II}-]] и француске принцезе како би се завршио [[стогодишњи рат]]. Ако је то била сврха, мисија је била неуспјешна.
Ред 88:
=== Штамплана издања ===
 
Вилијам Какстон, је издавач заслужан за прва два штампана издања „Кантербуријских прича“ која су издана 1478. и 1483.<ref>[http://www.uwm.edu/Library/special/exhibits/clastext/clspg076.htm A Leaf from The Canterbury Tales]{{dead link|date=July 2017}}. Westminster, England: William Caxton, [1478&#93;]{{dead link|date=July 2017}}</ref>
Какстоново друго издање, настало је након што се купац пожалио да се штампано издање разликује од његовог преписа, те је Какстон у другом издању користио тај препис као извор. Оба Какстонова издања једнако се вреднују као изворни преписи текстова. Какстоново издање поновно је штампао његов наследник Вајнкин де Ворд, али његово издање нема исту вредност као изворни пријепис. Ричард Пинсон, краљевски штампар у време [[Хенри VIII Тјудор|Хенрија -{VIII}-]] био је први који је издао вид сабраних дела Чосера. У том издању је обухваћено и пет раније штампаних дела за које се данас зна да их није написао Чосер (збирка је штампана као три одвојено штампана текста или збирке текстова заједно повезених у један том). Постоји веза између дела Пинсона и онога Вилијама Тина насталог шест година касније. Тиново издање {{јез-eng|Chaucers Works}} („Чосерова дела“) из 1532. и 1542. била су први доприноси постојању широко распрострањеног и познатог Чосеровог канона.
 
Ред 185:
* -{[http://www.bl.uk/treasures/caxton/homepage.html Caxton's Chaucer]}-
* -{[https://web.archive.org/web/20070525064107/http://www.cts.dmu.ac.uk/Caxtons/ Caxton's Canterbury Tales: The British Library Copies]}-
* -{[http://www.unc.edu/depts/chaucer/ Chaucer Metapage]{{dead link|date=July 2017}}}-
* -{[http://www.towson.edu/~duncan/chaucer/images.htm Three near-contemporary portraits of Chaucer]}-
* -{[http://www.courses.fas.harvard.edu/~chaucer/special/science/astro/index.html Astronomy and astrology in Chaucer's work]}-