Марко Тулије Цицерон — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: конзул → Конзул (магистрат) |
|||
Ред 41:
Цицерон је године [[75. п. н. е.]] [[квестор]], [[69. п. н. е.|69]]. [[едил]], [[66. п. н. е.|66]]. [[претор]] и [[63. п. н. е.|63]]. [[Конзул (магистрат)|конзул]]. Тада, на врхунцу, савладава Катилинин покрет и добија највиша признања и почасти. Успех је био ванредан, a Цицерон, скоројевић међу [[сенатор]]има, [[политика|политичар]] релативно кратког стажа, природно је склон да сва своја дела види у још већем сјају но што су га она већ имала. Досађује свету својим хвалисањем. Тражи од грчког песника [[Ликиније Архије|Ликинија Архије]], који је у песмама прослављао по поруџбини угледне римске породице, да опева и његов конзулат. Како Архија, пуних руку посла, не може да се одмах прихвати тога задатка, Цицерон седне и сам саставља спев ''O своме конзулату'' (De consulatu suo, 3. књ.) који је изгубљен. Године у јавној служби, године успона, нису остављале Цицерону времена за књижевни рад, сем беседничког. Већ пре но што је кренуо на Исток почео је, да се такмичи са најугледнијим и најславнијим беседником тадашњих римских судница, са азијанцем [[Квинт Хортенсије Хортал|Квинтом Хортенсијем Хорталом]]. Цицерон и нешто старији Хортенсије мерили су своје снаге у неколико великих процеса заступајући противничке стране, a понекад и сарађујући. Мало помало Цицерон је за неких десет година успео да надмаши славу свога супарника и да постане први римски беседник. Разлог свакако треба тражити не само у [[талент]]у, којим је несумњиво располагао и Хортенсије, већ пре свега у широком [[образовање|образовању]] Цицероновом које му је отварало нове могућности у излагању, како и сам казује.
Брзо се успео скоројевић Цицерон до конзулата и славе. Али ускоро почиње у Цицеронову животу пад. Политичке прилике се мењају a Цицерон, који се није одликовао неким увек доследним ставом или политичким идеализмом, налази се махом на оној страни која је осуђена на пропаст. Цицерон је [[5. децембар|5. децембра]] 63. године погубио присталице [[Катилина|Катилинине]]. Године [[59. п. н. е.]] повукао се из јавног живота и био је ускоро жртва измењене политичке ситуације. Почетком [[58. п. н. е.]] донет је закон по коме је морао да оде у прогонство у [[Солун]] и [[Драч]] (Dyrrachium) али, већ му је [[57. п. н. е.|57]]. године дозвољено да се врати у [[Рим]]. Цицероново мрачно и потиштено расположење претворило се у одушевљено тријумфовање. Његовог брата Квинта послао је Помпеј као свога легата на Сардинију, a сам се Цицерон прихватио адвокатског посла. Покушавао је да наново стекне свој политички углед и улогу. Сарађивао је са сенатским опозиционарима против аграрног закона који је протурио Цезар. Али Цезар је сместа интервенисао и Цицерону је стављено до знања где му је право место и да има да се повинује. Сада је Цицерон најзад схватио свој положај. Хвали [[Гај Јулије Цезар|Цезара]] у говорима и повлачи се из редова политичких бораца. Започиње велика књижевна дела, пажљиво рађена неких пет година, од 55—52. п. н. е., дела ''O беседнику, O држави'' и ''O законима''. Сва су она везана за политику и филозофију, изван су политичке борбе и у подручју теорије, па опет израз политичког мислиоца Цицерона. Као [[проконзул]] одлази у малоазијску провинцију Киликију где борави од лета [[51. п. н. е.|51]]. до лета [[50. п. н. е.|50]]. године старе ере.
У Риму је настала нова промена — избио је сукоб између Цезара и Помпеја, вође сенатске странке. Цицерон, који се већ једном опекао, дуго се колеба на коју би се страну окренуо. Године 49. најзад одлази у [[Гнеј Помпеј Велики|Помпејев]] табор у Драч. Тако се прикључио формално Помпеју, али за његову странку није чинио ништа. После пораза Помпеја [[битка код Фарсала|код Фарсала]], Цицерон је отпутовао у Брундисиј, на територију Цезарову. Цезар је после победе код Фарсала наставио рат у Египту и Малој Азији. У тешкој неизвесности Цицерон је очекивао његов повратак пуних годину дана. Али и ово време неактивности, не само политичке него и беседничке, користио је књижевник Цицерон. Када се Цезар вратио са Истока, Цицерон му је пошао у сусрет, да га поздрави, али са зебњом. Цезар га је примио c пуно пажње. Био је то један израз Цезарове програмске благости (clementia Caesaris) према безопасним политичким непријатељима. Отада Цицерон живи мирно и прилично повучено у Риму. Ретко долази у Сенат, a још ређе држи беседе — њих неколико пред Цезаром. То доба политичке неактивности од 47—45. п. н. е., када се много дружи са Вароном и, нарочито, са Брутом, опет је време књижевне продуктивности као и оно од 55—52. г.
И још ће једном, сада доиста последњи пут, Цицерон учествовати у [[политика|политичкој]] борби. После погибије Цезарове поново ступа на политичку позорницу као противник Антонијев и саставља своје '''Филипике'''. Имао је шездесет и две године када је са великом жестином, али подједнако колебљиво као и раније, заиграо игру у којој је већ једном изгубио. Између Октавијана и Антонија, као некада између Помпеја и Цезара, Цицерон ће опет изгубити када се противници удруже. Борба је била кратка. Октавијан и Антоније стварају са Лепидом други тријумвират. Цицерона проскрибују. Он напушта Рим, колеба се неодлучан, би ли побегао у [[Грчка|Грчку]]. [[7. децембар|7. децембра]] 43. године п. н. е. ухватили су га и [[убиство|убили]].
| |||