Џефри Чосер — разлика између измена

Џефри Чосер назван је оцем енглеске поезије, а понекад тај епитет проширују на читаву енглеску књижевност. Он је својим доприносом увођењу народног језика у књижевност имао улогу сличну оној коју је у [[Италија|Италији]] имао [[Данте Алигијери|Данте]].<ref>{{Cite book |last=Brewer|first=Derek |title=Geoffrey Chaucer: The Critical Heritage: 1385-1837 |publisher=Routledge |year=1995|idisbn=ISBN 978-0-415-13398-2 |url=http://books.google.com/books?id=XbWpgaxTXYwC&printsec=frontcover&dq=Brewer,+Derek,+Geoffrey+Chaucer:+The+Critical+Heritage:+1385-1837,+Routledge,+1995,+ISBN+041513398X&ei=yrCLS_irFZuoM-uGgf0M&cd=1#v=onepage&q=Petrarch%20%20Boccaccio%20&f=false}}</ref>

Први од таквих записа датира из 1357. када је уз помоћ очевих веза постао паж грофице Улстера, Елизабет де Бург.<ref>Skeat (1899); Vol. I, p. xvii.</ref> Била је удата за [[Лајонел од Антверпена, 1. војвода од Кларенса|Лајонела, војводу Клеренса]], сина краља [[Едвард III Плантагенет|Едвард -{III}-]]. Тај положај довео је младог Чосера у уски дворски круг где се задржао до краја живота. Радио је као дворанин, дипломата, државни службеник, и за краља скупљајући и пописујући старо гвожђе. Године 1359. у раним фазама [[стогодишњи рат|Стогодишњег рата]] краљ је искрцао војску у Француској и Чосер је с Лајонелом био део те војске. Године 1360. заробљен је током опсаде [[Ремс]]а. Едвард је платио £16 као његову откупнину,<ref>''Chaucer Life Records''. стр. 24</ref> што је тада била значајна свота, и Чосер је ослобођен. Подаци о животу, након што је ослобођен, нису поуздани. Вероватно је путовао Француском, Шпанијом и Фландријом, можда као гласник или је чак ходочастио у [[Сантијаго де Компостела]].

Око 1366. Чосер је оженио сестру [[Катарина Свинфорд|Катарине Свинфорд]], Филипу (де) Роу, која је била дворска дама краљице [[Филипа од Еноа|Филипе]], супруге Едварда -{III}-. Не зна се тачно колико су деце имали, највероватније троје или четворо. Његов син, Томас Чосер био је славан, као главни пехарник ({{jez-eng|chief butler}}) четири краља, изасланик у Француској и председник доњег дома парламента. Други син му је најверојатније био Луис Чосер, а кћерке Елизабет Чосер и Агнес.

Чосер је учио право при енгл. -{''Inner Temple''}- (професионално удружење адвоката и судија) у Лондону, те је 20. јуна 1367. постао члан краљевског суда Едварда -{III}- као -{''varlet de chambre''}-, што је у то време могло означавати различите задатке. Његова супруга добијала је накнаду због рада на суду. Често је путовао у иностранство, делом као лични слуга. Тако је 1368. године био на венчању Лајонела Антверпенског и Виоланте Висконти, кћерке Галеаза -{II}- Висконтија, тадашњег владара Милана, у [[Милано|Милану]]. На томе венчању били су присутни и [[Jean Froissart|Жан Фројсарт]] и [[Франческо Петрарка]]. Смтара се да је у то време написао -{„''The Book of the Duchess''“}- у част Бланш од Ланкастера, покојне супруге [[Џон од Гента|Џона од Гента]]. Следеће године путаво је у [[Пикардија|Пикардију]] као део војне експедиције, те посетио [[Ђенова|Ђенову]] и [[Фиренца|Фиренцу]] 1373. Бројни научници, као што су -{''Skeat''}-, -{''Boitani''}-, и -{''Rowland''}-<ref>Companion to Chaucer Studies, Rev. ed., Oxford UP, 1979</ref> сматрају да је на том путовању у Италији дошао у контакт с Петрарком или [[Ђовани Бокачо|Бокачом]]. Они су га упознали с талијанском средњовековном поезијом, формом и причама које ће користити у каснијим делима.<ref>Hopper, p. viii ''He may actually have met Petrarch, and his reading of Dante, Petrarch, and Boccaccio provided him with subject matter as well as inspiration for later writings.''</ref> Сврха путовања 1377. је непозната, детаљи у историјским записима су контрадикторни. Каснији записи говоре да је заједно с Џином Фројсартом, био у мисији договора брака између будућег краља [[Ричард II Плантагенет|Ричарда -{II}-]] и француске принцезе како би се завршио [[стогодишњи рат]]. Ако је то била сврха, мисија је била неуспјешна.

Индикација да је током своје каријере био цењен као писац, је поклон Едварда -{II}- 1374. којим је Чосер имао право на [[галон]] вина сваки дан до краја живота за неки неутврђени задатак. Такав поклон обично је даван годишње уметницима за посебна достигнућа на [[Ђурђевдан]]. Не зна се за које дело је добио награду, али идеја Чосера као песника код краља, поставља га као претходника будућим песницима лауреатима. Чосер је добијао своју текућу награду све док је Ричард -{II}- није претворио у монетарну награду 18. априла 1378.

Записи говоре да је у септембру 1390. опљачкан и могуће озлеђен, те је након тога 17. јуна 1391. престао да ради. Готово одмах након тога, 22. јуна 1391. почео је ради као заменик шумар, у краљевској шуми у [[North Petherton|Норт Петертону]], Сомерсет. Посао није био једноставан, иако је пружао бројне прилике за зараду. Краљ Ричард -{II}- 1934. доделио му је пензију од 20 фунти годишње.<ref>{{harvnb|Ward|1907|p=109}}</ref>

Недуго након свргавања Ричарда -{II}- записи о Чосеру нестају. Задњих неколико записа говоре како му је нови краљ, [[Хенри IV Ланкастер|Хенри -{IV}-]], обновио мировину, те да је изнајмио Чосер резиденцију у близини [[Вестминстерска опатија|Вестминстерске опатије]] 24. децембра 1399.<ref name="autogenerated1"/> Задњи запис о Чосеру је од 5. јуна 1400. када су му исплаћени неки дугови. Према надгробној плочи постављеној стотину година након смрти, сматра се да је преминуо 25. октобра 1400.

Песник Томас Хоклев, који је можда упознао Чосера и сматрао га својим узором, хвалио је Чосера као оснивача њиховог лепог језика<ref>Thomas Hoccleve, ''The Regiment of Princes'', ''TEAMS'' website, [http://www.lib.rochester.edu/camelot/teams/hoccfrm.htm Rochester University]</ref>. Џон Лидгејт, монах и песник из 15. века у свом тексту {{јез-енг|The Fall of Princes}} спомиње Чосера као господара језика.<ref>Према записима Каролин Колет у есеју ''Fifteenth Century Chaucer'', објављеном у књизи ''A Companion to Chaucer''. {{page|year=|idisbn=ISBN 978-0-631-23590-3|pages=}}</ref> Два века касније Сер Филип Сидни, енглески песник у свом делу {{јез-енг|Defence of Poesie}} хвали Чосерово дело „Троило и Кресида“ ({{jez-eng|Troilus and Criseyde}})<ref>"Chawcer undoubtedly did excellently in his Troilus and Creseid: of whome trulie I knowe not whether to mervaile more, either that hee in that mistie time could see so clearly, or that wee in this cleare age, goe so stumblingly after him." [http://www.uoregon.edu/~rbear/defence.html uoregon.edu]</ref>

Велик број преписа Чосерових дела који постоји говори у прилог великог интереса публике пре појаве штампарске машине. Постоји 83 преписа „Кантербурских прича“ (целовитих или делимичних), те 16 -{''Troilus and Criseyde''}-, укључујући и личну копију [[Хенри IV Ланкастер|Хенрија -{IV}-]]<ref>Benson, Larry, ''The Riverside Chaucer'' (Boston: Houghton Mifflin, 1987),. ppстр. 1118.</ref> Ако се има у виду време када су настали, неколико преживелих рукописа вероватно представљају стотине изгубљених.

Чосерова публика били су дворани, те мушкарци и жене из горњих слојева друштва. Ипак пре његове смрти, публици су су се придружили и делови литерарне, средње и трговачке класе, који су читали његова сатирична писања о свештеницима, монасима и осталим црквеним службеницима. Године 1464. Џон Барон, фармер из Агмондешама, приведен је пред Џона Чадворта, бискупа Линколна, под оптужбом да је херетик; признао је да поседује књигу „Кантербуријске приче“ ({{јез-eng|bоок of the Tales of Caunterburie}}) међу осталим сумњивим делима.<ref>Potter, Russell A., "Chaucer and the Authority of Language: The Politics and Poetics of the Vernacular in Late Medieval England", ''Assays'' VI (Carnegie-Mellon Press, 1991),. ppстр. 91.</ref>

Какстоново друго издање, настало је након што се купац пожалио да се штампано издање разликује од његовог преписа, те је Какстон у другом издању користио тај препис као извор. Оба Какстонова издања једнако се вреднују као изворни преписи текстова. Какстоново издање поновно је штампао његов наследник Вајнкин де Ворд, али његово издање нема исту вредност као изворни пријепис. Ричард Пинсон, краљевски штампар у време [[Хенри VIII Тјудор|Хенрија -{VIII}-]] био је први који је издао вид сабраних дела Чосера. У том издању је обухваћено и пет раније штампаних дела за које се данас зна да их није написао Чосер (збирка је штампана као три одвојено штампана текста или збирке текстова заједно повезених у један том). Постоји веза између дела Пинсона и онога Вилијама Тина насталог шест година касније. Тиново издање {{јез-eng|Chaucers Works}} („Чосерова дела“) из 1532. и 1542. била су први доприноси постојању широко распрострањеног и познатог Чосеровог канона.

* {{Cite book |last=Brewer|first=Derek |title=Geoffrey Chaucer: The Critical Heritage: 1385-1837 |publisher=Routledge |year=1995|idisbn=ISBN 978-0-415-13398-2 |url=http://books.google.com/books?id=XbWpgaxTXYwC&printsec=frontcover&dq=Brewer,+Derek,+Geoffrey+Chaucer:+The+Critical+Heritage:+1385-1837,+Routledge,+1995,+ISBN+041513398X&ei=yrCLS_irFZuoM-uGgf0M&cd=1#v=onepage&q=Petrarch%20%20Boccaccio%20&f=false}}

|id={{page|year=|id=ISBN 978-0-395-29031-6|pages ref =}} harv

|id={{page|year=|id=ISBN 978-0-8120-0039-9|pages ref =}} harv