Рат у Босни и Херцеговини — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Враћене све Коалине измене које нису образложене на стр. за разговор и без референци су. |
Нема описа измене |
||
Ред 19:
|губици2=
}}
'''Рат у Босни и Херцеговини''' је прихваћен назив за војни сукоб на подручју [[Босна и Херцеговина|Боснe и Херцеговинe]] који је трајао од [[6. април]]а [[1992]]. до [[14. септембар|14. септембра]] [[1995]]. Овај рат се често описује и као "Грађански рат у Босни и Херцеовини" или "Агресија на Босну и Херцеговину". [[Национализам]], те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе, која је уследила након завршетка [[хладни рат|хладног рата]] и распад [[СФРЈ]], довели су до кризе која ће се касније претворити у ратно жариште. Рат је настао због прегласавања једног конститутивног народа (Срба) и покушаја да се промени статус БиХ без одобрења конститутивног народа. Ескалација ратних сукоба следи након референдума за независност, те признавања БиХ од стране [[Уједињенe Нацијe|Уједињених Нација]]. Рат је завршен је званичним потписивањем [[Дејтонски споразум|дејтонског споразума]].
==Политичко стање пре почетка рата==
Ред 27:
===Ситуација у Босни и Херцеговини===
[[
{{legend|#72a8e7|[[Срби]]}}
{{legend|#cbe36f|[[Муслимани]]}}
{{legend|#fb9a53|[[Хрвати]]}}
{{legend|#dc4b76|други}}
{{legend|#fdef5b|непознато}}
{{legend|#c7a3cf|без већине}}]]
Попис становништва на дан [[31. март]]а 1991. године за БиХ наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43.7%) били [[Муслимани]], 1.364.363 (31.3%) [[Срби]], 752.068 (17.3%) [[Хрвати]], док су 7.7 посто чинили припадници других нација и [[Југословени]]. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 31 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).
Линија 38 ⟶ 45:
Завршетак распада [[СФРЈ]], започет словеначким проглашењем независности и [[Рат у Словенији|краткотрајним ратом]] против ЈНА, наставио се интензивирањем напора Хрватске на стицању независности. У Хрватској су у љето [[1991]]. године интензивирани ратни сукоби између [[ЈНА]] и Хрватске војске (тада републичког Министарства унутарњих послова /МУП/ и јединица Збора Народне гарде /ЗНГ/). Након истека тромесечног мораторија на проглашење независности, склопљеног уз посредовање представника [[Европска унија|Европске заједнице]] на [[Бриони]]ма у јулу [[1991]]. године, ЈНА проглашава делимичну мобилизацију [[3. октобар|3. октобра]] [[1991]].године, а [[Хрватска]] [[8. октобар|8. октобра]] 1991. године проглашава прекид свих веза с остатком СФРЈ.
Скупштина БиХ је ( на неуставан начин без учешћа српских претставника, реагујући на догађаје, [[15. октобар|15. октобра]] 1991. године донела "''Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине''". Тим чином одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по донесеном акту. Овај Акт је допринио стварању међунационалне напетости и БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе.
На скупштини Председништва и Владе БиХ донесена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у ЈНА. Уједно, Муслимани и Хрвати су мобилисали резервни састав МУП-а БиХ који су упућени према [[Градишка|Босанској Градишки]] и [[Српска Костајница|Босанској Костајници]].
Срби су [[9. јануар]]а [[1992]]. године
==Почеци рата==
Линија 51 ⟶ 58:
Од јесени 1991. године до почетка рата, широм Босне и Херцеговине долази до бројних инцидената.
===Референдум 1992 и први злочини на цивилима===
Упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа у БиХ, муслиманско-хрватска већина је расписала референдум о независности БиХ и тиме довела БиХ на руб грађанског рата. Референдум о независности БиХ проведен је [[29. фебруар|29. фебруара]] и [[1. март|1. марта]] [[1992]]. године, на којем је
На сарајевском насељу Башчаршија,пуцано је тога дана 1. марта 1992. на српске сватове и том приликом убијена једна особа. Као одговор на У Сијековцу [[26. март|26.марта]] 1992, крај тадашњег Босанског Брода хрватска војска и муслиманске снаге починиле су тешки злочин и убили су 60 Срба цивила. <ref>Злочин у Сијековцу http://www.nezavisne.com/vijesti.php?vijest=7141&meni=2</ref> То је означило прелаз са појединачног пушкарања на велике сукобе.
Током марта национална руководства завршавају припреме за почетак рата. Поткрај марта бележе се местимична пушкарања ([[23. март|23. марта]] у [[Горажде|Горажду]]; [[29. март|29. марта]] у [[Купрес]]у, [[Мостар]]у и Дервенти), да би се сукоби од почетка априла [[1992]]. проширили целом БиХ:
Линија 58 ⟶ 69:
Ратни сукоби у Босни и Херцеговини почели су и пре службеног почетка рата, 6. априла 1992. године.
[[Слика:Antiratni protesti Sarajevo.jpg|мини|десно|
▲[[Слика:Antiratni protesti Sarajevo.jpg|мини|десно|300п|Народи Босне и Херцеговине против рата на улицама Сарајева 1992. године.]]Иако су политчке и националне елите подгревале рат, било је и оних који су покушавали да га зауставе. Почетком 1992. године у Сарајеву и широм БиХ се јављају антиратни протести на којима народи Босне и Херцеговине покушавају да очувају братство и јединство и спрече грађански рат.
==Ток рата==
===1992.===
*[[1. март]] - На сарајевском насељу Башчаршија,пуцано на српске сватове и том приликом убијена једна особа.Исте вечери,Срби подигли барикаде по Сарајеву.
*[[26. март]] – Злочин у Сијековцу. Хрватска војска и муслиманске снаге убиле су 60 Срба цивила и означиле су почетак жестоког сукоба.
*'''''
*[[1. април]] - Српске снаге заузимају [[Бијељина|Бијељину]].
*[[5. април]] - Приликом антиратних протеста у Сарајеву,
*[[6. април]] - Босански Срби започињу опсаду [[Сарајево|Сарајева]].
*[[8. април]] - Српске снаге заузимају [[Зворник]].
*[[2. мај]] - Почело гранатирање Сарајева (уништена главна пошта,зграда Председништва [[БиХ]]).Муслиманске јединице опколиле главни штаб [[ЈНА]] у центру Сарајева.Срби на аеродрому хапсе председника крње БиХ,[[Алија Изетбеговић|Алију Изетбеговића]],који се враћао из [[Лисабон|Лисабона]] и одводе га у штаб ЈНА у [[Лукавица|Лукавици]].
*[[3. мај]] - Приликом размене Изетбеговића за јединице ЈНА из центра Сарајева, у Добровољачкој улици
*[[15. мај]] -Колона ЈНА је нападнута приликом договореног [[Напад на колону ЈНА у Тузли|мирног повлачења из Тузле]]. Тада је убијено 200 војника, а 140 је заробљено и мучено.
*[[27. мај]] - Експлозија у сарајевској улици Васе Мискина,погинуло 17 особа.Муслимани оптужили Србе да су одговорни за експлозију
*[[26. јун]] -Српске снаге су [[Operacija Koridor|ослободиле коридор]] између источног и западног дела Републике Српске
*[[29. јун]] - После жестоких притисака међународне заједнице, Срби су напустили сарајевски аеродром и препустили га [[УН]] у сврху достављања хуманитарне помоћи становништву које се налазило под опсадом.
*[[26. август]] - У [[Лондон|Лондону]] одржана прва међународна конференција посвећена заустављању рата у Босни и Херцеговини
*[[18. децембар]] - [[Лорд Овен]],као изасланик УН за заустављање босанског рата,стигао у Сарајево.
===1993.===
*[[7. јануар]] -[[Масакр у Кравици]], када су муслиманске снаге побиле 49 људи и спалили цело насеље
*[[16. јануар]] - Муслиманске јединице извршиле масакр над српским становништвом у селу [[Скелани]]
*[[11. март]] - Командант УНПРОФОР-а у БиХ,генерал Морилон,стигао у [[Сребреница|Сребреницу]] која се налазила под опсадом српских снага
Линија 118 ⟶ 131:
Под међународном заједницом у рату и Босни и Херцеговини се првенствено убрајају [[УНПРОФОР]], [[НАТО]], [[Европска унија]], [[УН]] и [[САД]] као и друге државе и међународне паравојне формације које су имале релативно значајан допринос у ток збивања у Босни и Херцеговини.
Један од првих потеза који многи данас карактеришу као иницијална грешка која је значајно допринијела процесу распада Југославије је била унилтерална одлука [[Немачка|Немачке]] о признању [[Хрватска|Хрватске]] независности. Тај потез је ставио Босну и Херцеговину у изузетно незгодну позицију. Ојачао је сепаратистичке тенденције Муслимана и Хрвата у Босни. Међународна заједница је својим захтевима за стварањем заштићених зона стала на једну страну у том сукобу. Заштићене зоне су требале бити демилитаризоване, али то се није десило, па су заштићене зоне служиле као одскочна даска за нападе на околна српска подручја. Када би српска војска одговорила нападом на заштићену зону, долазило је до велиих притисака на српско руководство да заустави нападе. Нарочито су били значајни напади из заштићених зона Сребреница, Бихаћ и Сарајево. Муслимани из зоне Сребренице су палили и убијали околним подручјима почетком 1993. Када је уследила српска контраофанзива и дошло до могућности да Сребреница падне у српске руке УН проглашава у априлу 1993. заштићену зону Сребреница. После тога муслиманске снаге ту нису разоружане, него слободно нападају околна подручја.
Међународна заједница је својим акцијама и кршењима обећања показивала да подржава једну страну у сукобу. Сарајево је веома рано постало заштићена зона. Извршили су притисак на Србе да се отвори аеродром у Сарајеву и да Срби аеродром предају УН снагама. Када сз Срби то учинили муслиманске снаге су слободно дотурале оружје у Сарајево кроз тунел испод аеродрома. Током 1995. муслиманске снаге су имале успеха око Сарајева. Тада их УН нису спречавале у напредовању. Када је уследила српска контраофанзива ствара се криза и НАТО прети српској артиљерији да се повуче из околине Сарајева. У јесен 1994. муслиманске снаге су напредовале и заузеле велико подручје нападом из заштићене зоне Бихаћа. Није било никаквог ултиматума НАТО–а да се повуку. Кад су Срби новембра 1994. у контраофанзиви готово заузели град Бихаћ уследила је велика дипломатска офанзива и притисак и ултиматум НАТО–а да се Срби повуку из заштићене зоне.
Када су Срби почетком рата заробили велики број муслиманских војника међународна заједница је извршила притисак да се заробљеници ослободе. Последица је била да заробљеници настављају да ратују, а да у каснијим фазама рата Срби много мање заробљавају војнике. Ти притисци су довели до тога да ниједна страна не држи много заробљеника, јер би их морала под притиском пустити.
Улога међународне заједнице у рату у Босни и Херцеговини се данас у многим круговима, локалним и међународним, карактерише као највећа колективна грешка у модерној историји .
Погоршање кризе у Југославији међународна заједница је примила са половичним реакцијама и мерама као што је било имплементација мировних посматрача по мандату УН-а који нису имали капацитет да предузму значајне мере како би ублажили или побољшали ефекте кризе. Сама импотентност међународне заједнице је охрабрила националистичке вође и оне којима је пут у рат већ био зацртан као дугорочни циљ. Читав низ резолуција које су изгласане при УН-у нису имале метод примјене осим резолуција које су успоставиле ембарго оружја за све државе бивше Југославије и економски ембарго против [[Србија и Црна Гора|Југославије]]. Обе резолуције су у мањој или већој мери такође кршене током рата.
|