Историја Француске у средњем веку — разлика између измена

Положај Ига Капета био је симболичан. Једини његов успех било је постављање свога сина [[Робер II Побожни|Роберта]] на функцију савладара. Тиме је основао нову династију Капета која ће Француском владати до 1328. године. Ига је наследио син Роберт II Побожни (996-1031). Он је држави припојио Бургундију након смрти свога ујака Хенрика, грофа Бургундије. Роберт је ступио у институцију [[Божји мир|Божијег мира]] која је настала 990. године са циљем да обезбеди обуставу рата на одређени период. Владавина [[Анри I|Анрија I]] (1031-1060) обележена је сукобом са светоримским царем [[Хајнрих III, цар Светог римског царства|Хенриком III]]. Следећи владар, [[Филип I Француски|Филип I]] (1060-1108) био је у сукобу са папом [[Папа Урбан II|Урбаном II]] због недозвољеног брака. Папа га је екскомуницирао 1095. године на [[Сабор у Клермону|сабору у Клермону]] који је означио и почетак [[Први крсташки рат|Првог крсташког рата]]<ref>{{harvnb|Пеинтер|1997|pp=286-9}}</ref>.

 

 

Филипа I је на престолу наследио син [[Луј VI Дебели|Луј VI]] (1108-1137). Династију Капет на власт су поставили француски племићи којима је одговарала слаба личност на престолу. Племићи су на својим поседима били независни. Краљева власт била је само формална. Луј је током своје владавине водио дугу и успешну борбу против феудалаца за учвршћење краљевске власти. У борби се ослањао на цркву, поготово на опата Сен Денија, [[Опат Сиже|Сижеа]]. Цркви као највећем земљопоседнику није одговарала феудална анархија. Читав низ манастира широм Француске омогућио је француском краљу да утиче на своје вазале све више се мешајући у њихове послове. Захтевао је да се судски спорови врше пред њим. Луј је освојио грофовију Фландрију 1127. године. Успешно је ратовао против енглеског краља [[Хенри I|Хенрија I]] у Нормандији и немачког краља [[Хајнрих V, цар Светог римског царства|Хенрика V]] који је напао Француску 1124. године због тога што је француски краљ подржавао [[Папа Калист I|папу Калиста]] у [[Борба за инвеституру|борби за инвеституру]]<ref>{{harvnb|Пеинтер|1997|pp=289-90}}</ref>.