Самош — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 26:
За развој Самоша најзаслужнија је породица велепоседника и трговаца Теодоровића. Чланови породице Јована Јоце Теодоровића (1828-1908) имали су напредно имање - одају са земљом, кудељару, дућан, огромну кућу у центру села и друге некретнине. Били су и црквени добротвори, те народни посланици и по богатству вирилни чланови скупштине Торонталске жупаније. Били су били отмена господа Срби племићи, иза којих је остала галерија њихових портрета (14), које је по њиховој наруџбини, рођак сликар Урош Предић урадио бесплатно, са још приде неколико икона за самошки храм.
Најзанимљивија личност у Самошу је био православни парох [[Александар Шандор Павловић]].<ref>Гордана Јованов: "Самошки шпицлови", Панчево 2004.</ref> Тај врло образован самошки свештеник у периоду 1847-1891. године, као добар зналац страних језика - преводилац и теолошки писац, објавио је десетак књига.<ref>"Стражилово", Нови Сад, 23. октобра 1886. године</ref>
[[Владимир Фијат]] (1883-1959), образовао се за трговачког путника, а завршио као кувар у краљевском двору у Београду.
На дан 25. новембра [[1898]]. год. Добио је железничку станицу на прузи [[Алибунар]] – [[Сечањ]] и Самош — [[Ковачица]].<ref>Летопис Општина у јужном Банату: ''Банатска места и обичаји'' Марина М.(Беч 1999:</ref>
| |||