Мунара — разлика између измена

м
Село Мунара се налази у источном, [[Румунија|румунском]] [[Банат]]у, на 30 -{km}- југозападно од града [[Арад]]а. Село се налази у [[Поморишје|Поморишју]], а сеоски атар је равничарског карактера. Име је турцизам, назив за торањ, а настао од турске речи минарет, високом торњу уз џамију, са које мујезин позива муслиманске вернике на молитву.
 
Мунара се још 1219. године помиње као Вила Монор.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: " Историјски и културн споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref> А године 1448. оно се зове Мунар и посед је српског спахије Милоша Белмужевића. Женидбом и поклоном од угарског краља великаш Јакшићи су добили коначно 1529. године цео посед Мунару. Тих година 1539. поред села почела је градња православног манастира Бездина, као по предању задужбине деспота српских Јакшића. Између 1553-1556. у делу Мунаре свој замак је саградио великаш Никола Цреповић. Други део је 1572. године држао Димитрије Овчаревић посвећен сточарству - овцама. О селу је одувек тј. од средине 16. века бригу водило манастирско братство Бездина. Према попису манастира Бездина из 1771. године, у прњавору Мунари било је читаво једно домаћинство, са неколико штала, шупе и три котарке за кукуруз. Манастир је 1781. године откупио за 9009 ф. пустаре Мунару и Бездин.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Манастир Бездин", Темишвар 1999. године</ref> Ту се налазила у Мунари њихова пивара и палинара који су давани у аренду. За време настојатеља Платона Атанацковића (1834-1839) ту је подигнут и леп стан за арендатора, који пре није постојао.
Мунара се још 1219. године помиње као манастирски прњавор.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: " Историјски и културн споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref>
 
У селу које је било прњавор оближњег манастира Бездина, одувек је било мало Срба становника. Мунара је 1854. године имала 602 становника и атар од 3259 јутара. Тако је 1900. године било само 65 душа, а огромну већину су чинили Румуни. Без школе и цркве они су се знатно порумунили. У месту није било српске цркве, па су мештани долазили у манастир Бездин на службу. Прву богомољу су створили манастирски калуђери 1923. године, када су преуредили бивши ишпански стан за капелу. Та импровизована црква била је посвећена Св. великомученику Георгију. Тој згради је тек 1957. године додат торањ, у којем висе три звона. Темпло је обична дашчана оплата, преграда. Двери су пренете из цркве у Торњи. Престоне иконе је осликао прота [[Драгутин Остојић]]. Ту се налазе и неке иконе настале копирањем оних са манастирског иконостаса, дело иконописца [[Алексе Свиленгаћанина|Алекса Свиленгаћанин]].
Ранија школа у којој се радило на српском и румунском језику је била 1877. године подржављена. Учитељ у мунарској школи био је 1868. године Валтазар Васиљевић.<ref>"Школски лист", Карловци 1868. године</ref> Село је дуго било без школе, па је манастир Бездин од својих средстава подигао ту нову српску вероисповедну школу 1902. године.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Манастирска управа је давала огласе и примала српске учитеље на рад, а плата је код сваког конкурса подизана да би понуда била примамљивија. У новој српској вероисповедној школи радили су тих година: привремена учитељица Александра Радишић (1907), такође привремени учитељ Миленко Јегдић (1907) па стални учитељ Бранко Николић (1908-1911). Да би оснажили економски положај малобројних Срба у Мунари и околини, манастирски оци су узели манацтирску земљу коју су дотад арендирали Јевреји, и понудила 1905. године Српским земљорадничким задругама (била и у Мунари) да је под повољнијим условима обрађују.
Ранија школа у којој се радило на српском и румунском језику је била 1877. године подржављена. Њу је у своје време (пре 1839) ту подигао као лепу школску зграду са удобним учитељским станом, игуман манастира Бездина Платон Атанацковић. Учитељ у мунарској народној школи био је 1868. године Валтазар Васиљевић.<ref>"Школски лист", Карловци 1868. године</ref> Село је дуго било без школе, па је манастир Бездин од својих средстава опет подигао ту, нову српску вероисповедну школу 1902. године.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Манастирска управа је давала огласе и примала српске учитеље на рад, а плата је код сваког конкурса подизана да би понуда била примамљивија. У новој српској вероисповедној школи радили су тих година: привремена учитељица Александра Радишић (1907), такође привремени учитељ Миленко Јегдић (1907) па стални учитељ Бранко Николић (1908-1911). Да би оснажили економски положај малобројних Срба у Мунари и околини, манастирски оци су узели манацтирску земљу коју су дотад арендирали Јевреји, и понудила 1905. године Српским земљорадничким задругама (која је била и у Мунари) да је под повољнијим условима обрађују.
 
Сада у Мунари поред српске цркве, постоје велика румунска православна црква зидана 1925. године, а мала римокатоличка капела подигнута 1929. године.
 
== Становништво ==
26.848

измена