Уздин — разлика између измена

364 бајта додата ,  пре 2 године
м
== Историја ==
 
Између 1660. и 1719. на локацији данашњег места Уздина, налазила су се два блиско удаљена српска места: Велики и Мали Уздин.<ref>Срета Пецињачки: "Панчевачки дистрикт 1717-1773.", Нови Сад 1985.</ref> По аустријском попису из 1716. Велики Уздин је имао 30 кућа, а Мали Уздин само 10. Иако су становници ослобођени од Турака, због високих намета нове државе, сви су се раселили. Остале су иза њих две пустаре истих назива као и села, погодне за испашу стоке. Средином 18 века ово насеље се помиње као пустара Бечкеречког округа под именом Велики и Мали Уздин, биле у власништву ерарских поседа, и издаване у закуп. Годинама је Мали Уздин држала у аренди породица Јеминовић из Опова. Затим је 1742. део пустаре суседна општина Томашевац закупила предију "Мали Уздин" за 20 ф. Године 1767. ту пустару деле у закупу Уздинци и Томашевчани. Формирањем војне границе [[1767]]. године насељава се једна чета 12 пука немачко-банске граничне пуковније на пустари, где је сада село Падина. Деценију касније уследило је пресељење на пустару близу реке Тамиша. Поновним насељавањем уздинских пустара од 1767. године највећи део становништва чине [[Румуни]]. Срби становници околних места противили су се том насељавању, јер су били колонизовани проблематични људи. Међу Уздинцима је заиста постојало неколико породица на лошем гласу , које су се бавиле криминалом (као занатом) тзв. "бекери". Бекери су починили много злочина у околини, имали су "дебели досије", и са њима су се власти тешко носиле.<ref>"Застава", Нови Сад, 16.09.1898.</ref> Неповерење између локалних Срба и Румуна је било на врхунцу у лето 1848. године. обележено бројним инцидентима.<ref>"Идворски протокол 1848-1849", Рукописна збирка Матице српске, Нови Сад.</ref> Због не пристајања Уздинаца Румуна да се прикључе српском покрету 1848. године, Срби под Дракулићем из перлеског војног логора напали су и опљачкали - покорили Уздин, 21. јула те године.<ref>"Der Ungarn", Pest 28.07.1848.</ref>. Уздинац Аћим Бура предао се 23. новембра 1848. године непријатељу код Томашевца - приступио Мађарима. Због тога је од стране Срба у томашевачком логору био пред војним судом осуђен за издају и стрељан. Приликом [[Аустријско-турски рат (1787—1791)|Аустро-турског рата]] [[1788]]. део ове јединице страда. За време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]] 1848-1849 г. становништво Уздина морала је привремено да избегне пред Мађарима. Поновним насељавањем уздинских пустара од 1767. године највећи део становништва чине [[Румуни]].
 
По државном попису православног клира из 1846. године у Уздину је живело 4980 становника. Све црквене матичне књиге се воде од 1779. године. Свештенство чине Јован Јовановић и Трифон Босика, а капелан је Петар Јовановић. Народну школу похађа тада 480 ученика. Мушкој деци предаје учитељ Јован Мургул, а женску учи Амброзије Теодоровић.
Становништво је углавном било румунске националности и бавило се пре свега сточарством и земљорадњом. Немци су били углавном занатлије, ређе трговци. Трговином су се бавили уједињени Срби и Цинцари, а касније и Јевреји.
 
Срба је међутим било од оснивања села, тек неколико процената, али то су били богати и напредни људи - сложни трговци.<ref>"Tibiscus", Uzdin 9/2003.</ref> Најпознатији у тој српској трговачкој групи у Уздину је [[Тодор Максимовић]],<ref>Oameni de seama ai Banatului VII, Drobeta Turnu Severin 2005. str.105-111.</ref> који је са супругом Аном, при Матици српској у Новом Саду 1883. основао:"Задужбину Тодора и Ане Максимовић". Реч је о стипендијском фонду за два студента, чије је Основно писмо донела Матица српска 1906.<ref>Родољуб Маленчић: "Прича о Матици српској", Нови Сад 1998.</ref> Уздински трговац Јован Георгијевић је био најчитанији у селу, јер је у првој половини 19. века најпознатији, редовни купац неколико десетина наслова књига у Панчеву. Његов син (или синовац?) Георгије Георгијевић рођен 1814. године, направио је војничку каријеру, коју је крунисао генералским чином у аустријској војсци.
 
Уздин данас као ни у целом Ковачичком срезу није било приватне велепоседничке земље. Једино је општина Уздин имала нешто више земље (ужи максимум 100.[[јутро|кј]].) која је била погодна за ексропроприкацију у сврхе аграрне реформе. Тако је, већ по ступању на снагу претходних одредби за припрему аграрне реформе (10. априла 1919. године)<br /> Министарство за аграрну реформу издавало мештанима Уздина земљу у закуп (као закуподавац) где је у почетку као новчана јединица плаћања била круна. После дужих преговора са општинским властима, у Уздину, крајем [[1924]]. године донета је одлука да досељеници из Мађарске подигну себи нову колонију на Уздинском [[пашњак]]у површине од око 60 катастарско јутро. Оваквој одлуци аграрних власти супротставили су се и мештани и општинске власти Уздина. У атару Уздина 1924. године никло је мало село, колонија Срба оптаната из Мађарске и колониста из краљевине, које је добило име [[Путниково]].
==== Културни живот ====
Споменик палим жртвама у Другом светском рату са спомен чесмом, такође се налази у средишту насеља. Дом културе ” Доина ” остварује веома значајне резултате у области културе. Први задаци културног уметничког стваралаштва јављају се у Уздину још [[1898]]. године. Тада је формирано прво хорско друштво у насељу. У [[1961]]. године оснива се секција наивних сликарки у уздину.<br />
Године 1963 у оквиру дома културе оснива се галерија наивног сликарства.
 
26.978

измена