Старогрчка књижевност — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
. |
мНема описа измене |
||
Ред 1:
{{bez_izvora}}
#Преусмери [[Хеленска књижевност]]▼
'''Хеленска књижевност''' обухвата [[Књижевност|књижевно]] стваралаштво које започиње [[Хомер]]овим [[Епика|еповима]] око [[8. век п. н. е.|8. века п. н. е.]], а завршава се оквирно [[529]]. године нове ере, када је [[византијско царство|византијски]] цар [[Јустинијан I|Јустинијан]] затворио [[Платон]]ову Академију у [[Атина|Атини]], последњу [[Филозофија|филозофску]] школу у [[Антика|антици]]. Хеленска је књижевност не само пресудно утицала на формирање [[Римска књижевност|римске књижевности]], него је извршила огроман утицај и на целокупну потоњу [[Европа|европску]] књижевност, како у тематици тако и у обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици – осам пре нове ере и пет нове ере – стварали су многи песници и прозни писци, који су језиком и културом [[Грци]], али нису сви родом били Грци: освајања [[Александар Велики|Александра Великог]] проширила су грчку цивилизацију ван граница [[Античка Грчка|Хеладе]], те су главни градови Александрових наследника – [[Александрија]], [[Антиохија]] и други – постали већа средишта грчке цивилизације од старих грчких [[полис]]а.
Настанак Хомерових епова, [[Илијада|Илијаде]] и [[Одисеја|Одисеје]], који се ставља око 800. п. н. е., обично се узима за почетак хеленске књижевности. Међутим, ти су епови резултат дуге усмене традиције. Претпоставља се да је досељавање старогрчких племена на [[Балканско полуострво]] завршено око 1000. п. н. е. и да је тада започело њихово насељавање по градским насељима.
{{Периоди у књижевности}}
У 7. и 6. в. п. н. е. долази до развоја грчке лирике ([[Алкеј]], [[Сапфа]], [[Анакреонт]], [[Пиндар]]). У 5. и 4. веку п. н. е. развиће се [[античка трагедија|трагедија]]. Најзначајнији представници су [[Есхил]], [[Софокле]] и [[Еурипид]]. [[Античка комедија|Комедија]] се као књижевна врста развила након [[античка трагедија|трагедије]]. Најзначајнији комедиограф био је [[Аристофан]].
Значајан допринос светској књижевности дале су и хеленска филозофија (Платон, [[Аристотел]]), историографија ([[Херодот]], [[Тукидид]]) и [[беседа|реторика]] ([[Исократ]], [[Демостен]], [[Горгија]]).
Пораз у бици код Херонеје 338. п. н. е. и губитак политичке самосталности хеленских-градова држава и њихово потпадање под власт Македоније, владавина и освајања [[Александар Велики|Александра Македонског]] (336 – 323. п. н. е.) означавају почетак средишњег раздобља [[Антика|антике]], које се најчешће назива хеленизам (термин историчара Г. Дројзена према старогрчком ελληνισμος – подражавање хеленском начину живота; прихватање хеленске цивилизације; коришћење чистог грчког језика и стила). То је омогућило ширење хеленске културе на простору од Сицилије до Индије, од Нубије до Босфора и Скитије. Јављају се нова културна средишта, Александрија у Египту, [[Pergam|Пергам]] у Малој Азији. У великим библиотекама у Александрији и Пергаму, поред сакупљања и чувања рукописа, започет је рад на ономе што данас називамо [[Филологија|филологијом]] и [[историја књижевности|историјом књижевности]].
У доба хеленизма развија се нова атичка [[античка комедија|комедија]] (Менандар, Дифил). Развијају се нове књижевне врсте. Посебно је популарна идила (Теокрит), краћа лирско-епска песма која пружа идеализовану слику свакодневног живота.
За крај хеленизма узима се 30. п. н. е. када је [[Антички Рим|Рим]] завладао [[Стари Египат|Египтом]].
| |||