Симонида Палеолог Немањић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 40:
Византијско царство из доба владавине Андроника II је било под сталним притиском многобројних непријатеља. Европским провинцијама царства, пре свега Македонији, стално је претио српски краљ [[Стефан Урош II Милутин]] који је још почетак своје владавине [[1282]]. обележио освајањем [[Скопље|Скопља]]. Након тога, ратоборни српски краљ је заузео читаву [[Вардарска Македонија|вардарску Македонију]], а његови ратници су наставили да упадају у византијске области.
 
На крају, након што је Милутин успео да освоји [[Драч]] (1296),{{sfn|Благојевић|1989|p=109}} Андроник је наредне године [[1297]]. покушао да преокрене ратну срећу, ипа је против [[Срби|Срба]] је упутио славног војсковођу Михаила Главаса Тархониота, некадашњег победника над [[Бугари]]ма. Главас је пак претрпео пораз и по повратку у [[Истанбул|Константинопољ]] предложио је цару да покуша да склопи трајан мир са српским краљем путем династичког брака. Андроник је прихватио предлог и упутио је Милутину, великог [[логотет]]а, ученог дипломату [[Теодор Метохит|Теодора Метохита]], који је већ успешно уговорио брак између престолонаследника [[Михајло IX Палеолог|Михаила IX]] и Рите-Марије, ћерке [[Јермени|јерменског]] краља [[Киликија|Киликије]] [[Лав III (јерменски краљ)|Лава III]].
 
Преговори о миру са српским двором били су били дуги и неодлучни.{{sfn|Николић|2013|p=98}} Трајали су до 1297. до 1299. Успостављање мира између Србије и Византије је одговарало Милутину, мада се његова властела противила, а за успостављање њихових добрих односа нису били заитересовани ни суседи:, [[Бугарска]] и [[Епир]].{{sfn|Благојевић|1989|p=109}}
 
Метохит је морао да долази пет пута на српски двор у Скопљу, последњи пут 1298. године,{{sfn|Николић|2013|p=98}} како би успешно окончао дипломатске игре и уговорио венчање. О путовањима у Србију Метохит је сачинио извештај ''Посланичко слово'' ({{јез-гр|Πρεσβεντικος}}).{{sfn|Николић|2013|p=98}}
 
И сам Андроник II је у току преговора доживео неколико тешких преокрета. Цар је у почетку планирао да Милутину понуди брак са својом сестром Евдокијом, удовицом [[Трапезунтско царство|трапезунтског цара]] [[Јован II Велики Комнин|Јована II Великог Комнина]] ([[1280]]—[[1297]]). Нешто пре него што је прошло годину дана од мужевљеве смрти, она се са млађим сином вратила у Цариград (1298). Према византијским обичајима достојанство према умрлом супружнику се чува најмање годину дана. Позивајући се на то, Евдокија је одбила да се по други пут удаје{{sfn|Мичета|2017|p=140}} и вратила се у далеки Трапезунт. Међутим, ови разлози за одбијање нису убедили, ни увређеног Милутина, не само као краља већ и као мушкарца,{{sfn|Мичета|2017|p=17}} већ ни њеног брата Андроника.{{sfn|Мичета|2017|p=140}}
Ред 51:
 
Захваљујући Метохитовом поверљивом извештају ''Посланичком слову'' упућеног месазону (царевом првом министру) [[Нићифор Хумн|Нићифору Хумну]],
са једног од пет путовања у Србију{{sfn|Мичета|2017|p=153}} знамо да је на [[немањићи|немањићком]] двору постојала јака опозиција браку са византијском принцезом. Српско племство, али и византијски пребези, су желели наставак рата против царства зарад нових освајања и стицања плена. Поред тога, крајем [[1298]]. умро је бугарски цар [[Смилец]] и његова удовица, Андроникова сестра од стрица, понудила је брак Милутину, чиме би се отворила могућност персоналне уније, или чак и уједињења Краљевине Србије и [[Друго бугарско царство|Другог Бугарског царства]].
 
После свих дипломатских преокрета, царски византијски пар је решио да зарад мира ипак жртвује своју једину ћерку.
 
Византијски државни и црквени врх су од самог почетка имали опречна мишљења о овом браку.{{sfn|Мичета|2017|p=147}} Након доношења одлуке о удаји цар се суочио са противљењем црквених кругова, пре свих, строгог цариградског патријарха Јована XII Козме.
 
Милутин је бракове склапао пре свега вођен политичким разлозима, што је за то доба била уобичајена пракса. Његови бракови, не само да су склапани под неуобичајеним околностима, већ су и саблажњавали савременике, те доводоилидоводили у неприлике, како српску, тако и грчку цркву.{{sfn|Мичета|2017|p=125}} С првом женом Јеленом, која је била српска властелинка се оженио после 1270. године.{{sfn|Мичета|2017|p=126}} Постоје и мишљења да је реч о ванбрачној вези. Из овог брака се сматра да је 1275. рођен Стефан, касније краљ Србије, Стефан Дечански.{{sfn|Мичета|2017|p=127}} Брак је развргнут, пре 1282. Након тога се оженио ћерком Јована Тесалијског, чије име у историји није упамћено, а брак је трајао кратко од 1282. до 1283.{{sfn|Мичета|2017|p=127}} Трећа жена је била ћерка бугарског цара [[Ђорђе I Тертер|Георгија Тертера]], за коју се сматра да се звала Ана Тертер.{{sfn|Мичета|2017|p=129}} Ана је приликом уласка у брак имала највише пет година.{{sfn|Мичета|2017|p=129}} Тај брак је трајао од 1284. до 1292, када је цар протеран са трона, а брак изгубио политички смисао. Ана је остала у Србији до 1299.{{sfn|Мичета|2017|p=131}} Четврта жена је била Јелисавета, сестра Драгутинове жене Каталине, а брак је трајао вероватно од 1292. Брак је био потебан ради учвршћивања угарско-српског савеза против Дрмана и Јуделина и њихових савезника. У том браку су рођене ћерке Царица и Ана-Неда. Јелисавета је напустила Србију пре 1298. године.{{sfn|Мичета|2017|p=130}}
рођен Стефан, касније краљ Србије, Стефан Дечански.{{sfn|Мичета|2017|p=127}} Брак је развргнут, пре 1282. Након тога се оженио ћерком Јована Тесалијског, чије име у историји није упамћено, а брак је трајао кратко од 1282. до 1283.{{sfn|Мичета|2017|p=127}} Трећа жена је била ћерка бугарског цара [[Ђорђе I Тертер|Георгија Тертера]], за коју се сматра да се звала Ана Тертер.{{sfn|Мичета|2017|p=129}} Ана је приликом уласка у брак имала највише пет година.{{sfn|Мичета|2017|p=129}} Тај брак је трајао од 1284. до 1292, када је цар протеран са трона, а брак изгубио политички смисао. Ана је остала у Србији до 1299.{{sfn|Мичета|2017|p=131}} Четврта жена је била Јелисавета, сестра Драгутинове жене Каталине, а брак је трајао вероватно од 1292. Брак је био потебан ради учвршћивања угарско-српског савеза против Дрмана и Јуделина и њихових савезника. У том браку су рођене ћерке Царица и Ана-Неда. Јелисавета је напустила Србију пре 1298. године.{{sfn|Мичета|2017|p=130}}
 
По црквеном праву српски краљ је важио за [[полигамија|бигамисту]]. Осим тога, краљ је био не само четрдесетак година старији од Симониде, већ и четири године од свог будућег таста.
Линија 66 ⟶ 65:
Византија и Србија у овим преговорима су били потпуно равноправне државе, а орођавање византијског цара са српским краљем је по значају и угледу превазилазило све претходне бракове српских краљева са страним невестама.{{sfn|Мичета|2017|p=144}} Венчање је било преломни догађај у регионалној историји, а његове последице су далеко уочљивије у српском краљевству, него у византијском царству.{{sfn|Мичета|2017|p=151}} Милутину је венчање подигло међународни углед и престиж, озакоњена је и обезбеђена сигурност територија које је Милутин освојио у Византији, чиме су легитимизована и даља освајања у Македонији.{{sfn|Мичета|2017|p=152}}
 
С Византијске стране је тражено да заклетву положе краљ и краљица-мајка, због њеног великог угледа и утицаја у српским земљама,{{sfn|Мичета|2017|p=218}} сматрајући да би тиме склапање брака добило потребан престиж, што jeје за цара Андроника, због размирица с патријархом око венчања, имало суштинску важност,{{sfn|Максимовић|1986|p=53}} као и управници и велеможе из земље, тражило се јемство српског свештенства, а најпре архиепископа, те предаја талаца пребега [[Котаница|Котанице Торника]] (чији је погранични рат са Византијом и прелазак на српску страну представљао дуготрајан, и све оштрији, проблем за Византију{{sfn|Максимовић|1986|p=12}}), Милотинове жене Ане Тертер и других талаца, као гарант Милутиновог испуњења обаваза. Због великог неповерења, тражено је да се примопредаја талаца изврши на неутралној територији,{{sfn|Мичета|2017|p=145}} на средини [[Вардар]]а.
 
Сви византијски захтеви који се односе на потврду брачног уговора, осим присуства и заклетве краљице-мајке, која је изгледа била незадовољна и претходним синовљевим браком, под изговором о тешкоћама пута преко великих планина,{{sfn|Максимовић|1986|p=53}} су били усвојени.{{sfn|Мичета|2017|p=145}} Посебну улогу у преговорима је имао архиепископ [[Јевстатије II]], као гарант црквене подршке Милутину.{{sfn|Мичета|2017|p=145}}