Санаи — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Dodatak o delima |
||
Ред 37:
}}
'''Хаким Абул-Маџд Маџдуд ибн Адам Санаи Газнави''' ([[Персијски језик|Персијски]]: حکیم ابوالمجد مجدود بن آدم سنایی غزنوی) велики [[Теозофија|теозоф]], [[Гностицизам|гностик]] и [[Персија|персијски]] [[песник]] из [[Селџуци|доба Селџука]], који је на прелазу из [[11. век|11]]. у [[12. век|12]]. век живео у [[Газни]]ју, граду који се налази на територији данашњег [[Авганистан]]а. Он је уједно и оснивач персијске гностичке поезије. Умро је између [[1131]]. и [[1141]]. године.<ref>C.E. Bosworth, ''The Later Ghaznavids'', 108.</ref>
== Биографија ==
Санаи је био повезан са двором [[Gaznavidska dinastija|газнавидског]] владара Бахрама Шаха који је владао од [[1117]]. до [[1157]]. године. <ref>Ghulam Abbas Dalal, ''Ethics in Persian Poetry''. (Abhinav Publications, 1995), 95.</ref>
== Дела ==
Санаи је написао огроман број [[Мистицизам|мистичких]] стихова. Оставио нам је многе касиде, месневије и газеле, а био је маестро пар екселанс за све три поетске форме. Санаијев прави значај се намеће у гностичком обзорју којега он остварује у својим песмама. Заправо, он је гнози и мистицизму широм отворио капије [[Поезија|поезије]] и на тај начин лишио песму пенегиричарских предоџби. Озбиљни истраживачи у персијској књижевности у вези с њим изричу да је песник који „зачиње ново раздобље“ <ref name="Тазијанеха-је солук">Шафеи Кадкани, Мохамад Реза (1993), ''Тазијанеха-је солук'', Техран, Агах.</ref>{{rp|pp. 9.}}, будући да је успео да у књижевности направи пресудан преокрет''.'' Његово крунско дело је ''Башта истине'' или
Његова гноза је дубоко укорењена у верозакону, па зато у својим песмама он често позива куранске ставке и сакралне предаје, код којих, некада, извија и гностичке [[Херменеутика|херменеутике]], попут оних у месневији ''Хадикат ал-хакикат.''
Већ скоро 900 година ''Башта истине'' се чита као књижевна класика, а користи се и као суфијски уџбеник. "Санаијева слава је одувек почивала на његовој ''Башти''; то је његово најпознатије, а на Истоку и далеко најцењеније дело; због овог дела се он уврштава у велики трио суфијских учитеља – Санаи, Атар, Џелалудин Руми." Санаи је сматрао да пожуда, похлепа и емоционално узбуђење стоје на путу између човечанства и божанског знања, које је једина истинска стварност (Хак). За њега су љубав (Ишк) и друштвена свест темељи религије; људски род је уснуо и живи у напуштеном свету.▼
Санаи се у својој гнози не двоуми да велича институцију разума и штавише, његова ''Хадика'' започиње славом разуму, што ће рећи да код њега нема размака између разума и љубави. Можда Санаијева гноза утолико више претпоставља реализам. Он се такође освртао, напосе у касидама, на друштвене феномене његова времена које би, евентуално, критиковао. У основи, гноза код њега почиње у једном испосништву и штовању верозаконских прописа и завршава као слободњачка гноза. Осовинска учења у његовој гнози усредсређују се на непорочни светски ред и на метафизичку збиљу Савршеног човека. <ref name="Тазијанеха-је солук" />{{rp|pp. 9.}} Санаијева песма је беспрекорна парадигма у заступању испосништва и развијању пословица и отуда је, у [[Арапска књижевност|арапској књижевности]], „Абул Атахије“ маестро за такве песме у [[8. век|осмом веку]], његов премац. Наравно, остаје да је у Санаијевим делима испосништво вероватно тек почетнички образац мистицизма. Он је, доиста, прави мајстор како у дидактично-гностичкој књижевности, тако и у лирско-гностичкој. Касиде и газели су најуглађеније форме да подигну ову задњу врсту песама, док се са његових месневија већ почињу преливати они дидактични појмови. Он у касидама призива различите садржаје. Може се, наићи на спиритуална дошаптавања са Богом, на вазове и савете, описивање пролећа, хваљење, на критиковање друштвеног стања из оног времена, па на институцију утопије, односно разума и љубави, гностичко пропутовање, испосништво и онтолошко оживотворење, на куђење насиља. Језик његових песама мало подсећа на оне старе елементе хорасанског стила, па некад и бива прожет старојезичким особеностима, али опет, и нове, неначете феномене. Санаи придодаје велики значај прозодичким ритмовима и у својим касидама и газелима, углавном, користи брзе и пловеће ритмове. Надаље, у његове песме су утиснути и благи, нежни ритмови, штавише, изабрао је такав ритам за своју ''Хадику'' да му се песма приближава говорном језику.<ref name="Istorija persijske književnosti">Тамимдари, Ахмед (2004), ''Историја персијске књижевности'', превео Сеид Халиловић, Београд, Културни центар И.Р. Ирана: Друштво српскоцрногорског-иранског пријеатљства.</ref>{{rp|pp. 112−114.}}''
Санаијева месневија, срочена је у метру ''хафиф''.<ref name="Istorija persijske književnosti" />{{rp|pp. 272.}}
▲Већ скоро 900 година ''Башта истине'' се чита као књижевна класика, а користи се и као [[Суфизам|суфијски]] уџбеник. "Санаијева слава је одувек почивала на његовој ''Башти''; то је његово најпознатије, а на Истоку и далеко најцењеније дело; због овог дела се он уврштава у велики трио суфијских учитеља – Санаи, Атар, [[Џелалудин Руми]]." Санаи је сматрао да пожуда, похлепа и емоционално узбуђење стоје на путу између човечанства и божанског знања, које је једина истинска стварност (Хак). За њега су љубав (Ишк) и друштвена свест темељи [[Религија|религије]]; људски род је уснуо и живи у напуштеном свету.
Санаијева поезија је имала изузетан утицај на персијску књижевност. Он се сматра првим песником који се служио касидом (ода), газалом (лирика) и месневијом (римовани дистих) како би изразио филозофске, мистичке и етичке идеје суфизма.
Осим чувених збирки [[елегија]], [[Lirika|лирских песама]], четворостиха и једнотематске поезије, за собом је оставио и друга бриљантна поетска дела, међу којима су:
* Гностичко-етички спев ''Сајр ал-ибад ила ал-ма'ад'' (Пут робова ка проживљењу);
* Мистичка поезија у којој разматра духовну експедицију човековог постојања према надматеријалном свету;
* ''Карнаме-је Балх'' (Делопис Балха) у којем је забележио неке догађаје из свог живота и живота свог оца и неких његових савременика;
* ''Тахрима ал-калам'' (Забрана перу), кратка елегија метафорично упућена и изговорена перу.<ref name="Istorija kulture i civilizacije islama i Irana">Велајати, Али Акбар (2016), ''Историја културе и цивилизације ислама и Ирана'', превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”.</ref>{{rp|pp. 530.}}
== Утицај и заоставштина ==
Руми је као две своје велике инспирације истицао Санаија и Атара.: "Атар је душа, а Санаи њена два ока. Ја сам дошао после Санаија и Атара." ''Башта истине'' је представљала узор и за Низамијево дело
== Цитати ==
| |||