Рудаки — разлика између измена

У књигама је спомињано да је Рудакија увек пратио „равија“ његових песама. ''Равија'' (дословно: преносилац) је у традицији персијске песме особа која би памтила песникове песме и певала их, мелодично, на свечаностима. Име Рудакијевог ''равије'' је био Мађ.<ref name=":0" /> (''Историја персијске књижевности'':{{rp|pp. 214).}}

Негде око 902. године у свом родном месту које је данас познато по имену „Кешлак-е Банђруд“, уживао је велику славу као песник и певач, те је због тога добио позив да оде на саманидски двор.<ref name=":0" /> (''Историја персијске књижевности'':{{rp|pp. 213).}} 

Опште мишљење било је да је Рудаки рођен слеп или да је слеп од детињства. На питање да ли је Рудаки заиста био слеп Авфи и Ђами су дали позитиван одговор, али биће да се његове песме супротстављају томе. <ref name=":0" />(''Историја персијске књижевности'':{{rp|pp. 213).}}

У другим изворима читамо да је 934. године, Рудаки протеран са двора из разлога што је, тако је било назначено у осуди, пристао уз Карматије, па му је, касније, због тога пресуђена казна да буде заслепљен.<ref>Нафиси и Брагински, ''Диван-е Рудаки Самарканди''</ref> (''Диван-е Рудаки Самарканди'':{{rp|pp. 14).}}

Од 1.300.000 стихова који му се приписују, од њега нам је остало само 900 стихова <ref name=":0" />(''Историја персијске књижевности'':{{rp|pp. 105).}}. Сачуване су само 52 [[Kaside|касиде]], [[Ghazal|газеле]] и [[Ruba'i|рубаије]] су сачуване; од његових епских ремек-дела није остало ништа осим пар залуталих текстова у изворним речницима. Ипак, најозбиљнији губитак је арапски превод старе индијске бајке ''Келила и Димна'' коју је сачинио Абдулах ибн Мукафа. Рудаки је ту бајку превео на персијски по захтеву краљевског заштитника. Бројни фрагменти су, ипак, сачувани у персијском лексикону Асадија Тусија (Lughat al-Furs, ed. P. Horn, Göttingen, 1897). Његове дидактичке оде и епиграми су веома одмерено изразили тип ''епикурејске филозофије'' живота и људске среће, а још шармантнији су чисто лирски комади који величају љубав и вино.

Рудакијеве песме, у лингвистичком погледу, ретко поседују арапске речи, а у њих су утиснуте и граматичке карактеристике хорасанског стила. Само би понекад, наместо персијских речи употребио арапски термин; на пример, харб, уместо ђанг (рат), или хасм, уместо душман... У његовим песмама се могу распознати обадве врсте дидактичке књижевности и лирике. Чини се да је радио и на стихованој наративној књижевности, будући да је стиховао ''Келилу и Димну'', а приписује му се и стихована ''Сандбад-нама''. Певао је песме у различитим поетским формама, попут месневије, фрагментарне песме, касиде и рубаије. Његове фрагментарне песме више пружају савете. Касиде су му, углавном, похвалнице/панегирици, премда је саставио и једну изузетно атрактивну касиду у којој је смерао да опише своје сопствено стање. О њему се каже да је пионир у компоновању рубаија. У његовим касидама је присутан дух епике, баш као што су, ту, развијан и дух толеранције и попуштања. Према истраживањима Месуда Фарзада, Рудаки је донео дванаест његових прозодичких метара.<ref>Шамиса, ''Шабк-шенаси-је ше'р''</ref> (''Шабк-шенаси-је ше'р'':{{rp|pp. 28).}} У књижевној структури почела његове имагинације, природа заузима средишње место. Надаље, онде су учесталија знамења зороастерске културе, као и староирански принципи, неголи исламско-арапска обележја. У његовим имагиналним формама, обично се ментални предмети претакају у осетилне ствари.<ref>Шафеи Кадкани, Мохамад Реза (1987), ''Совар-е хијал дар ше'р фарси'', Техран, Агах.</ref> (''Совар-е хијал дар ше'р-е фарси'':{{rp|pp. 415–416).}}