Пад Београда (1521) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м сређивање |
||
Ред 21:
| цивилне жртве=
}}
'''Пад Београда 1521. године''' је догађај који је уследио као последица трећег великог [[Османско царство|османског]] напада на ово [[Краљевина Угарска (1000—1526)|угарско]] утврђење у [[османско-угарски сукоби|османско-угарским сукобима]] у доба највећег [[Историја Османског царства|ширења Османског царства]] на запад.
Османски султан [[Сулејман Величанствени]] одлучио је да први циљеви његових војних похода буду [[Родос]] и [[Београд]], места која није успео да освоји његов предак [[Мехмед II Освајач]] ([[1451]]—[[1481]]). Сулејман је покренуо своју војску половином маја [[1521]]. године, а главни циљ овог похода било је освајање Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супротстави османској војсци. За разлику од претходних похода султан је овог пута одлучио да главни правац напада иде са [[сава|савске]] стране. Да би ово извела, [[османска војска]] је прво морала да заузме [[Срем]], што је на крају и учињено. Браниоци Београда упорно су пружали отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град [[28. август|28]]/[[29. август]]а 1521. године. Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супротстави [[Експанзионизам|експанзионистичкој]] политици Османског царства које ће своју надмоћ показати у [[мохачка битка|бици на Мохачком пољу]] [[1526]]. године. Након пораза и слома Угарске носилац [[Хришћанство|хришћанске]] борбе против османског продирања у Европу постаће [[Хабзбуршка монархија]] у чији састав ће бити укључена и Угарска. Под власт једне хришћанске силе Београд ће доћи тек [[1688]]. године када га је за [[Аустријско царство|Аустрију]] [[Опсада Београда (1688)|освојио]] [[Максимилијан II Емануел|Максимилијан Баварски]].
Ред 27:
== Стање у Угарској ==
Када је [[1520]]. у Османском царству власт преузео [[Селим I|Селимов]] син Сулејман -{I}- Угарска се налазила готово у расулу. Угарско племство било је подељено на бројне странке, а без снажне централне власти оно се није могло ујединити у одбрани земље. Угарска краља [[Лајош II Јагелонац|Лајоша -{II}-]] била је ослабљена бројним сукобима. Ниже племство се сукобљавало са вишим племством и дворским круговима, а [[трансилванија|ердељски]] војвода [[Јован I Запоља|Јован Запоља]], један од најбогатијих великаша свога времена, представљао је отворену опозицију ионако слабом режиму краља Лајоша -{II}-.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}} Фракција која је подржавала ердељског војводу била је у сталним сукобима са дворским круговима. Сâм краљ био је немоћна фигура у рукама својих амбициозних сарадника. Он често није имао [[Новац|новчаних]] средстава ни за сопствену егзистенцију. У оваквим приликама није било могуће јачање одбрамбеног система на јужној граници и предузимање било каквих војних похода.
За разлику од претходних времена, када је Угарску својим способностима бранио [[Јанош Хуњади]], у годинама пред Сулејманов поход није било личности спремне и способне да на себе прими одговорност за одбрану земље од Турака. Захваљујући оваквим приликама у Угарској, Сулејману је пут био отворен и пре него што је кренуо са својом војском. Освајање су му олакшали управо они од којих се очекивало да му се супротставе - угарско племство и двор. Вишегодишње одсуство бриге за јужну границу врло брзо се осветило Угарској. Полупусте граничне градове, без хране, оружја и дисциплинованих трупа нису могли спасити бедеми наслеђени из прошлости, чега је био свестан и османски султан. Званична Угарска остала је готово по страни догађаја из лета [[1521]]. године. Она је била само посматрач неминовних османских освајања којима се готово нико није супротставио.
Пре него што је покренуо поход, нови султан је био спреман да обнови примирје са Угарском које је његов отац склопио [[1519]]. године. Са тим циљем је у [[Будим]] послат посланик крајем 1520. године. Он је био јако лоше примљен на угарском двору. Био је смештен у ниску просторију и стављен под стражу, као заробљеник.{{sfn|Калић-Мијушковић|1967|p={{Page needed}}}} Овакав третман према свом посланику османски султан је искористио као повод да отпочне освајање угарских области, које је и раније планирао. Угарски двор био је на време и са разних страна обавештен да се припрема османски поход.
У пролеће 1521. године сазван је државни сабор како би се организовала било каква одбрана. Донети су корисни закључци које државни апарат није могао да спроведе у дело. Време је пролазило, а за Београд и [[Шабац]] нису обезбеђени ни најосновнији ратни материјал и људство. Развијена је жива [[Дипломатија|дипломатска]] активност у циљу добијања помоћи из иностранства. Позиви у помоћ послати су на многе европске дворове: папи [[Папа Лав X|Лаву -{X}-]], у [[Венеција|Венецију]], [[цар Светог римског царства|немачком цару]], [[Пољска|пољском]] краљу, па чак и владарима [[Енглеска|Енглеске]] и [[Португалија|Португалије]].{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}} Угарски краљ се нарочито надао да ће добити помоћ од свог стрица, [[Краљ Пољске|пољског краља]] [[Жигмунд Пољски|Жигмунда]], који је заиста и био спреман да помогне Угарској.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}} Покренуо је интензивну дипломатску преписку како би помоћ била послата његовом рођаку, али сâм није могао да интервенише. Наиме, упад [[Татари|Татара]] у [[Пољска|Пољску]] био је организован баш са циљем да се онемогући пољска интервенција на јужној угарској граници.{{sfn|Калић-Мијушковић|1967|p={{Page needed}}}} Очекивање стране помоћи показало се као потпуно нереално. Западним владарима су међусобни сукоби увек били далеко значајнији него заједничка, хришћанска борба против Турака. [[Мартин Лутер|Лутерово]] учење се ширило по Немачкој, а рат између шпанског краља [[Карло V, цар Светог римског царства|Карла -{V}-]] и француског краља [[Франсоа I Валоа|Франсоа -{I}-]] заокупљао је пажњу готово читаве [[Европа|Европе]].{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}} Догађаји на Дунаву изгледали су далеки и небитни у поређењу са главним европским дешавањима. Угарска је била препуштена сама себи.
Ред 37:
=== Стање у Београду ===
[[Датотека:EmperorSuleiman.jpg|мини|лево|180п|[[Сулејман Величанствени]], освајач Београда на [[Тицијан Вечели|Тицијановом]] портрету из око [[1530]].]]
Као и остали угарски градови на граници, Београд је [[1521]]. био изузетно запуштен. Војна посада била је малобројна и недовољна за било какву озбиљнију одбрану. У [[лето]] 1521, у Београду се затекло свега неколико стотина војника. Извори говоре да је било између 400 и 900 војника. Када се у обзир узме да су ту урачунати припадници свих родова војске ([[pešadija|пешаци]], [[konjica|коњаници]], [[шајкаши]], [[Артиљерија|тобџије]]), добија се права слика њихове малобројности. Активно учешће становништва у одбрани града одложило је за извесно време његову предају, али није могло спречити пад Београда.
Посада града месецима није примала плате. Најамничке трупе претвориле су се у недисциплиновану руљу.{{sfn|Калић-Мијушковић|1967|p={{Page needed}}}} По речима савременика [[Ђурђе Сремац|Ђурђа Сремца]], заповедник града жалио се угарском краљу како две године није могао да исплати војнике. Шајкаши, који су били одговорни за безбедност на речним токовима, били су понижавани. Наиме, када су се [[1518]]. обратили краљу да им исплати њихове плате он их је послао државном благајнику. Овај их је дочекао са ниподаштавањем. Када су потом отишли код краља да се жале, он није хтео ни да их прими.{{sfn|Ivić|1929|p={{Page needed}}}} Увређени оваквим опхођењем спаковали су краљеве заставе и потом су се разишли. По Ђорђу Сремцу они су му тада рекли: „Ђурђу попе, што то нама срамоту чине; но ако Угрима не требује Београд, требује цару“.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}} Након ових догађаја, шајкаши нису значајније учествовали у одбрани Угарске.{{sfn|Калић-Мијушковић|1967|p={{Page needed}}}} Иако их је било у Београду 1521, па је чак сачувано и име њиховог заповедника [[Петар Овчаревић|Петра Овчаревића]], њихова улога приликом опсаде Београда 1521. била је незнатна.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Београд је био потпуно неспреман за дужу [[Опсада|опсаду]].{{sfn|Калић-Мијушковић|1967|p={{Page needed}}}} Велики део топова који су се у њему налазили изгубио је Јован Запоља у [[Битка под Авалом 1515.|бици под Авалом 1515.]] године.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}} Није било ни довољно пушака, барута ни другог оружја или ратног материјала. Бан Београда, Фрања Хадервари, је [[април]]а и [[мај]]а 1521. позајмљивао новац како би град припремио за одбрану, али ова средства нису стигла до Београда.{{sfn|Калић-Мијушковић|1967|p={{Page needed}}}} Несташица животних намирница проузроковала је глад која је погађала и војнике и грађане. Опсадницима су унутрашње тешкоће олакшале посао.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Ред 45:
=== Командовање у Београду ===
Поред ових недаћа, Београд је имао и проблем са командовањем. Пред опсаду Београда имао је двојицу банова: [[Фрања Хадервари|Фрању Хадерварија]] и [[Валентин Терек|Валентина Терека]], малолетног сина покојног бана [[Емерик Терек|Емерика Терека]]. Први због болести није био у граду приликом опсаде. Други је био под туторством ујакā [[Блаж Шуљок|Блажа]] и [[Стеван Шуљок|Стевана Шуљока]]. Браћа Шуљок су тражили од краља да врати дуг у име преминулог Емерика Терека и одбијали су да предају град док се ове обавезе не измире. Тако дужност није могао да преузме ни [[Андрија Батори]] кога је краљ именовао за бана. Шуљоци су истицали да неће предати град краљу чак и ако га султан нападне. Краљ није имао снаге да своје наредбе спроведе у дело. Тако Београд није бранио ниједан од његових банова. Овакво стање било је противно законима Краљевине Угарске. Сабори су пограничним командантима у више наврата претили најстрожим казнама због оваквог стања, али ништа конкретно није учињено да се ситуација промени. Деловање браће Шуљок било је незаконито јер положај [[Београдски бан|београдског бана]] није био наследан, чак ни доживотан, тако да њихов нећак Валентин није имао никаква права на ово место.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}} Двор није био у стању да казни ниједног прекршиоца, па су самовоља и насиље харали пограничним подручјем.
Стварном одбраном града командовао је [[Михаило Мора]] који је замењивао Фрању Хадерварија. По тврђењу многих, а и самог краља, он је био недостојан овог положаја. Забележено је и да је вицебан био извесни ''Блаж''. Од осталих команданата помињу се [[Јан Моргај]], вицебан, [[Јован Бат]], можда заповедник тврђаве, [[Владислав Барди]], вођа пешака и Петар Овчаревић, војвода шајкаша.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Ред 57:
=== Османски продор у Срем ===
Напад на Београд био је пажљиво припремљен и систематски оствариван. Главном нападу претходили су упади османских чета у Ердељ у јуну [[1521]]. као и у [[Хрватска|Хрватску]] и [[Босна|Босну]]. Упад Татара у Пољску био је део истог плана. Крајем јуна 1521. османска војска је прошла [[Ниш]] и [[Крушевац]], а главнина војске са султаном на челу упутила се ка [[шабачка тврђава|утврђеном Шапцу]]. Првих дана јула 1521. почео је османски напад на [[Шабац]]. Османским снагама командовао је Ахмед-паша. Посада града се храбро бранила, али пошто је била малобројна и слабо опремљена није могла да пружи дужи отпор. За пад Шапца у Будиму сазнало се већ [[10. јул]]а. Султан је наредио да се освојени град прошири и утврди и да се у њега смести [[гарнизон]].{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Султан је такође одмах по преузимању града наредио да се сагради [[понтонски мост]] на Сави да би са сремске стране, од [[Земун]]а, са главнином војске напао Београд. Код Шапца је султан провео десет дана. Радови на мосту су споро одмицали. Увидевши какве намере са Сремом има султан, српска деспотица Јелена, удовица Иваниша Бериславића, послала му је посланике да понуде покорност. Он је на то пристао, а деспотица је искористила добијено време да са својим благом побегне у унутрашњост Угарске. Османска потера није успела да је ухвати. Султан је у Срем послао Бали-бега са задатком да освоји тамошње градове што је и учињено. Ту им се супротставила угарска војска којом је командовао [[Стефан VII Батори|Стефан Батори]] и која је у једној бици потукла Турке, али изгледа да није имала довољно снаге да гони непријатеља и да одбије његове нападе.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Док је султан боравио у Шапцу, а његови одреди пустошили Срем, Пири Мехмед-паша је ратовао код Београда. Првих дана јула део османске војске је одвојен и под заповедништвом Пири Мехмед-паше је послат ка Београду. Ове трупе су имале задатак да допру до Београда и да мотре на угарске припреме и на евентуални угарски противнапад.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Пири Мехмед-паша и Хусрев-бег отпочели су опсаду Земуна како би потпуно одсекли Београд. Град је жестоко бомбардован, а малобројни браниоци нису могли да пруже снажнији отпор. [[Земунска тврђава|Утврђени Земун]] се предао, становништво је одведено у робље, а браниоци побијени.
После пада Земуна ситуација у Београду знатно се погоршала. Обруч се све више стезао. У другој половини јула интензивирана су османска бомбардовања. Сви османски напори били су усмерени на рушење бедема и појединих кула. Браниоци су извршили један испад, али нису успели да онеспособе османску артиљерију.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Дана [[29. јул]]а 1521, султан је прешао у Срем и кренуо ка Београду. У то време пао је и [[Сланкамен]], а последњег дана јула султан је стигао у Земун.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Ред 71:
=== Деловање угарских власти ===
Било је очигледно да Угарска неће моћи да одбрани Београд. После дипломатских потеза код пријатељских и сродничких дворова, краљ је схватио како је принуђен да се ослони на домаће моћнике. Он је 15. јула са око двеста коњаника кренуо из Будима на југ очекујући да ће му се придружити чете великаша. Међутим, ни писма ни претње послате војним командантима нису могле да постигну свој циљ.
Краљ је великашима послао крвави мач, прастари симбол велике опасности још из времена Арпадовића, надајући се да ће на тај начин приволети племиће на одбрану земље. Кренувши из Будима, краљ се прво зауставио у [[Будимпешта XXII округ|Тетењу]] недалеко од престонице. Ту је био све до [[8. август]]а очекујући да му се придруже нови одреди. Из Тетења је кренуо на југ, зауставио се у [[Адоњи]]ју, да би [[28. август]]а био у [[Толна|Толни]], када је већ било касно да се Београду пружи било каква помоћ.
Ердељски војвода [[Јован I Запоља|Јован Запоља]], који је у то време сматран за најбољег угарског војсковођу, није се прикључио краљу. Он је чекао да види како ће тећи ситуација на југу. Од иностране помоћи није било никакве конкретне користи. Посланства послата у Венецију била су лепо примљена, али нису успела да добију никакву помоћ. Након опсаде, Угарска је оптуживала Венецију не само зато што није пружила помоћ Угарској, већ ју је и оптуживала да је помагала Турке артиљеријом.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Надвојвода Фердинанд и пољски краљ Жигмунд упутили су војну помоћ. Први је послао 3.000 пешака из [[Немачка|Немачке]], а други 500 коњаника и 2.000 пешака. Лајош је очекивао трупе из својих земаља, [[Чешка (Бохемија)|Чешке]] и [[Моравска|Моравске]], у које је изгледа полагао своје највеће наде. Ипак, одлуке у овим земљама донете су са великим закашњењем. Сабор у Моравској одржан је [[29. јул]]а 1521. године. На њему је прихваћен краљев предлог да се пошаље војска. Војска коју је Чешка слала (7 220 пешака, 400 коњаника и 18 топова), окупила се у другој половини августа код града Холича. Управо у време када је Београд пао ова војска се придружила краљу у Толни и била је спремна да се бори како би повратила изгубљено, али је краљ од овог одустао, па су се војници разишли. Одреди надвојводе Фердинанда придружили су се краљу када је сваки отпор Турцима постао безнадежан. У [[Петроварадин]]у су се налазили одреди [[Стефан VII Батори|Стефана Баторија]], а код [[Липа на Моришу|Липе]] на [[Мориш (река)|Моришу]] снаге ердељског војводе Јована Запоље. Три угарске војске нису ни покушале да спрече османско освајање Београда.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Ред 85:
[[Бомбардовање]] Београда које је отпочело још у јуну настављено је појачаним интензитетом током августа. Османски топови били су укопани, а постојали су и заклони који су штитили посаду од ватре бранилаца. Опсађени су се бранили топовском и пушчаном ватром са кула и бедема. Почетком августа почели су јуриши на град. Градски зидови били су озбиљно оштећени. У жестокој борби која се одиграла [[2. август]]а погинуло је између 500 и 600 нападача, али је напад одбијен.
Сутрадан, [[3. август]]а, Турци су усмерили напад ка Доњем граду који је био најслабија тачка одбране. Вођене су огорчене борбе, али је и овај османски напад одбијен. После овог неуспеха султан је одлучио да треба спровести још неке припреме. Он је наредио Ахмед-паши да са топовима пређе на Ратно острво и да одатле туче град, јер су бедеми са те стране били најслабији. Отпочело је и подизање понтонског моста на Сави.
Припреме за јуриш почеле су [[7. август]]а. Ноћу су османске снаге прилазиле бедемима. Осмог августа почео је општи јуриш. Нападано је са трију страна: са обале Саве (Пири Мехмед-паша), са обале Дунава (Мустафа-паша) и фронтално са речне стране (Ахмед-паша). Бранилаца је било премало да би могли да се успешно боре на свим странама. Турци су продрли у варош и освојили је након жестоке целодневне борбе.
Истог дана одреди јаничара јуришали су и на Горњи град, али су одбијени захваљујући упорности бранилаца. Наредног дана настављено је бомбардовање града. Турци су довукли топове у Доњи град како би повећали ефикасност бомбардовања, а један мањи топ је постављен на торањ [[Фрањевци|фрањевачког]] самостана. Браниоци су улагали велике напоре да онеспособе овај топ, али у томе нису успели. Османски стрелци су убацивали запаљиви материјал у град, што је изазивало бројне пожаре. Добар део ионако малобројног људства морао је бити ангажован на гашењу пожара. Одреди Ахмед-паше покушали су [[16. август]]а да смелим јуришима на тврђаву пробију одбрану. Ахмед-паша је своје ратнике бодрио слагавши их да је тог дана [[Видовдан]], дан када су [[Срби]] [[косовска битка|поражени на Косову]]. На основу овог податка, [[Јованка Калић]] дошла је до закључка да је Ахмед-паша за највеће непријатеље у тврђави сматрао Србе, јер нема много смисла да је српским празником бодрио своје ратнике на борбу против Угара. Турци су жестоко напали пењући се уз бедеме, али и поред свих проблема браниоци су очајничким отпором успели да одбију све појединачне османске нападе, без обзира на њихову силовитост и снагу.
Откако је Доњи град заузет, Турци су копали лагуме са циљем да разнесу бедеме. Положај Горњег града био је погодан за ову операцију јер се налазио на брежуљку, а Турци су држали подножје тог брежуљка. За овај посао доводили су људе из оближњих рудника. Чим би се неки значајнији објекат срушио Турци би кренули у јуриш.
Мост на Сави завршен је [[17. август]]а после дванаестодневне изградње. Ситуација у граду се нагло погоршавала. Дана [[24. август]]а забележено је прво бекство из града. Већ [[25. август]]а браниоци су преговарали о предаји, али су тражили вишедневни рок што су Турци одбили. Већ 26. и [[27. август]]а кренуо је општи османски напад. Пошто су сазнали да од брзе краљеве помоћи нема ништа, браниоци су увидели да им је једино преостало да се предају. Следећег [[28. август]]а извршена је примопредаја града.
Ред 97:
== Предаја и последице ==
[[Датотека:Panorama i ratna scena zauzimanja Beograda 1521. god.jpg|350px|мини|десно|Ортелијус Абрахам,"Панорама и ратна сцена заузимања Београда 1521. године", литографија, Историјски архив Београда]]
Угри су за предају града оптуживали Србе. Угарски краљ је непосредно после пада града оптуживао је београдског бана, Фрању Хадерварија, и Стевана Шуљока. Фрању Хадерварија је кривио зато што је именовао Михаила Мору за вођу бранилаца који је највероватније и издао град. Тај угарски подбан је вероватно ''имућни неверник'', кога помињу Турци, који је у ноћи [[28. август]]а пребегао из града и одао очајно стање бранилаца. Овакве вести доноси и сâм краљ. Упадљиво је и то што угарски краљ нигде не помиње издају [[Срби|српских]] бранилаца што би свакако учинио да је издаје било. Након предаје града Угари су пуштени, док су Срби депортовани у [[Истанбул|Цариград]]. О предаји града преговарали су угарски заповедници. Град се предао тек када је нестало средстава за борбу. Београдска посада заједно са грађанима пружала је готово двомесечан отпор.
Браниоци нису могли да постављају нарочите услове султану приликом предаје. Тражили су поштеду својих живота и право да слободно напусте град. Султан је то обећао и град се предао нападачу. О датуму предаје града постоје различити подаци и извори се не слажу по том питању. Према дневнику султановог похода то се десило [[29. август]]а, а по извештају [[Млетачка република|млетачког]] посланика при угарском двору, 28. августа. Овој несигурности допринела је и чињеница да је угарски двор држао у највећој тајности вест о предаји града. Тако да ни углавном добро обавештени млетачки посланик није могао да благовремено обавести своје надлежне.
Заправо, предаја града се одвијала два дана. Протокол о предаји потписан је 28. августа и истог дана је у име султана у тврђаву ушао смедеревски беилбаша са једним јаничарем. Сутрадан је османлијска војска стварно запосела [[Београдска тврђава|Београдску тврђаву]]. Јаничари су 29. августа први ушли у град. Истовремено са османским запоседањем града хришћани су га напуштали. Примопредаја града је брзо извршена. Угари су [[брод]]овима послати у Сланкамен где се налазио Бели-бег. Према једном извору, Бели-бег их је ту побио. Овај наводни покољ Угара десио се у другој половини септембра, а познато је да су Угари послати у Сланкамен 30. августа, тако да је немогуће са сигурношћу закључити да ли је Бели-бег држао Угаре код [[Сланкамен]]а више од 15 дана или је реч о покољу неке мање групе која се касније повлачила. Такође је немогуће утврдити да ли је ово учињено са султановим одобрењем, јер је он [[18. септембар|18. септембра]] напустио Београд. Српском становништву није дозвољено ни повлачење ни задржавање у Београду. Султан је [[9. септембар|9. септембра]] наредио да се ратници из Београда одведу у Цариград под стражом. Око 10. септембра српске породице кренуле су из Београда. По одобрењу Турака они су са собом понели своје светиње: мошти [[Света Петка|свете Петке]], мошти [[Царица Теофана|царице Теофане]] и икону [[Богородица|Богородице]]. Ове светиње откупио је тадашњи [[патријарх]], јер је султан претио да ће их уништити. Српском становништву се губи сваки траг у Цариграду, али различити трагови указују на чињеницу да број депортованих 1521. није био мали. О њиховом боравку у граду на [[Босфор]]у сведочи и име једне градске капије на [[Двоструки бедеми Теодосија II|Теодосијевим бедемима]] која се у отоманско време звала Београдска, по Србима из Београда које је султан населио око ње.{{sfn|Turnbull|2004|p={{Page needed}}}} Локална легенда из Цариграда говори о томе да их је сам султан преселио из Београда како би одржавали запуштени [[Византијско царство|византијски]] систем [[Систем водоснабдевања у Цариграду|водоснабдевања]] који је град снабдевао пијаћом водом из неколико километара удаљене [[Београдска шума|Београдске шуме]], пошто је тај систем био сличан оном у тадашњем Београду који је и даље радио беспрекорно.
== Османски Београд ==
Султан је у Београд ушао [[30. август]]а. Одмах је наређено да се [[Црква (грађевина)|црква]] у Доњем граду претвори у [[Џамија|џамију]]. Убрзо су и остале београдске цркве претворене у џамије, а Турци су отпочели обнову града. Град је добро снабдевен оружјем, а у њему је по једном извештају смештено 3.000 људи. Први османски заповедник Београда био је [[Бали-бег]] који је постављен за [[Смедеревски санцак|Смедеревског санџака]] и београдског [[мухафиз]]а.{{sfn|Čubrilović|1974|p={{Page needed}}}}
Угарске власти су вест о паду Београда држале у највећој тајности. Ово је требало да пружи време двору да реагује, али сваки покушај повратка изгубљеног био је немогућ. За београдски пораз кажњени су београдски банови Фрања Хадервари и Валентин Терек одузимањем целокупне имовине. Пад Београда, најважније угарске тврђаве на јужној граници Угарске краљевине, био је увод у угарски пораз и [[Османски ратови у Европи|османско продирање у средњу Европу]].
| |||