Бајазит II — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 178.221.229.1 (разговор) на последњу измену корисника 24.135.151.154 |
м сређивање |
||
Ред 16:
| претходник = [[Мехмед II Освајач|Мехмед II]]
| наследник = [[Селим I]]
| династија = [[Датотека:Osmanli-nisani.svg|20п]] [[
| отац = [[Мехмед II Освајач]]
| мајка = [[Sultanija Siti Mukrime|Мукриме]] / [[Емине Гулбахар Хатун I|Емине Гулбахар]]
Ред 80:
== Имиграција Јевреја и Муслимана ==
Јула 1492. године тек створена краљевина Шпанија прогонила је своју јеврејску и муслиманску полулацију, што је био део инквизиције. Бајазит II је послао османску морнарицу на челу са адмиралом Кемал реисом како би их евакуисао и довео у османске земље. Издавао је прогласе широм царства како би им се пожелела добродошлица. Омогућио је избеглицама да насељавају територију османског царства и постану његови становници. Исмевао је понашање [[Фернандо II од Арагона|Фердинанда II од Арагона]] и [[Изабела I од Кастиље|Изабеле I од Кастиље]]. ,, Усуђујете се да називате Фердинанда мудрим владарем", рекао је својим дворанима- ,, њега који је опустошио своју земљу и обогатио моју!" Султан је послао својим гувернерима ферман којим је налагао да не спречавају шпанске избеглице да уђу у земљу, већ да им приреде топлу добродошлицу и буду пријатељски настројени према њима. Претио је смрћу свима онима који би се усудили да лоше третирају Јевреје и оспоравају им улазак у земљу. Он је повећао намете богаташима како би помогао избеглицама.
Муслимани и иберијски Јевреји су дали допринос даљем успону османске империје, тиме што су унели толико свежих идеја, метода, као и занатство. Прву штампарију у Цариграду отворили су Јевреји 1493. године. Они су под Бајазитом II доживели културни процват.{{чињеница|date=01. 2017.}}
Ред 97:
== Разбијање османске Анадолије: Сафавиди и кизилбаше ==
Примирје које је владало између Османлија и западних земаља током прве две деценије XVI века, омогућило им је да се суоче са једном од најозбиљнијих криза у својој историји. Услед рата са Венецијом, 1500. године, Караман се поново подигао на устанак под једним претендентом, припадником локалне династије, кога су подржавала локална туркменска племена Тургут и Варсак, она иста која су настојала 1481-1483. да искористе проблем са Џемом. Нестабилност у Анадолији имала је дубоке узроке. Становништво, које још није било прихватило да буде део Османског царства, остало је верно својим принчевима, а номадска, туркменска племена, жестоко су се противила увођењу османске фискалне праксе. И оштре реформаторске мере које је предузео Мехмед II још увек су се осећале. Дервиши и спахије искрено су подржали побуну, коју је велики везир Месих-паша успео да угуши тек 1501. године.
[[Датотека:Shah Ismail I.jpg|лево|мини|Персијски шах Исмаил I
Оно што је кризу чинило још озбиљнијом, било је то што је она избила истовремено са појавом новог типа власти у Персији. Након смрти Јакуба, емира Аккојунлуа, 1490. године, у Персији је започео грађански рат који се завршио свргнућем династије и преузимањем власти од стране младог Сафавида, шаха Исмаила. Ступивши на историјску позорницу 1499. године, он је 1501. године постао господар престонице, Табриза, а затим је 1508. године освојио Багдад: дакле, постао је једини господар Иранског царства. Османлије, као и династија Аккојунлу, Сафавиди, пореклом из Ардабила, били су најпре шејхови једног религиозног реда, ни сунити, ни заиста шиити, већ су највише нагињали хетеродоксији. Њихова месијанска доктрина, која је вукла корене из преисламске традиције, у великој се мери раширила у Анадолији, нарочито у племенским областима Теке, Карамана, Тауруса, одакле су редовно почињале побуне против централне власти Османлија. Те присталице, слепо одане харизматској личности шаха Исмаила коме су добровољно давали прилог, поред пореза који су били дужни да плаћају султану, представљали су темељ шахове војске, која је била малобројна, али фанатично одана свом господару и неизмерно храбра.
Ред 127:
* Гулбахар Хатун
* Ферахшад Хатун
* [[Ајше Хатун I]]
'''Мушка деца'''
| |||