Ђурађ I Балшић — разлика између измена

У исправи цара [[Урош Нејаки|Уроша]] којом [[Vojislav Vojinović|Војиславу Војиновићу]] уступа светодмитровски доходак за 1358. годину први пут се помињу [[Балшићи]]{{sfn|Михаљчић|1989|p=36}}. О њима пре 1359. године нема савремених података, а једини извор о њиховом пореклу је [[Мавро Орбин|Орбин]] који каже да је њихов отац, [[Балша I|Балша]], био сиромашан властелин који је држао само једно село. Они 1360. године већ представљају крупну властелу{{sfn|ИСН|1999|p=580}}. Браћа Балшићи иступала су јединствено. У дубровачким документима чешће се спомињу као породица него појединачно. Након смрти Војислава Војиновића почиње њихов брз успон. Пада у очи изненадан нестанак властелина [[Жарко (властелин)|Жарка]] са ових простора. Ђурађ је касније, после 1371. године, оженио његову ранију [[Теодора Драгаш|супругу]]. Балшићи су 1360. године вероватно држали само Бар. Улцињ нису држали, а такође ни Будву где се осамосталио кастелан [[Површко]]. Међутим, иако им је територија била више него упола мања од Војиславове, Балшићи су деловали самосталније од хумског кнеза. Склопили су савез са [[Дубровачка република|Дубровником]], непријатељем Уроша у овом рату. Дубровчани стварају везе са Балшићима. Додељују им грађанство и нуде заједнички напад на [[Котор]], али се савез свео на непосредне изјаве пријатељстава. Балшићи се ни не помињу у [[мир у Оногошту|миру у Оногошту]] склопљеном 1362. године<ref>{{harvnb|Михаљчић|1989|pp=44-48}}</ref>.

Војислав се након завршетка рата спремао да се обрачуна са Балшићима тражећи од Дубровника једну ратну лађу. Дубровчани су одбили да му је дају правдајући се да су обојица под истим господаром. Рат је спречила изненадна смрт Војислава Војиновића, вероватно од куге, крајем 1363. године{{sfn|ИСН|1999|p=581}}.

Освајање Горње Зете свакако је један од највећих успеха Балшића у првим годинама њиховог успона. Горња [[Зета]] освојена је свакако до 1363. године. Балшићи 1362. године неуспешно опседају Улцињ. Након смрти Војислава Војиновића долази до сукоба Балшића и [[Карло Топија|Карла Топије]] око области Река (од Бојане на северу до Војуше на југу). На страну Балшића стао је будвански властелин Површко, а на страну Топије Драч. Сукоби су избили 1364. године. Површко је изгледа био потчињен Балшићима пред сам крај свог живота. Дубровачки заповедник галије је Ђурађу Балшићу изјавио саучешће јер је у опсади Будве (од стране Котора 1364. године) погинуо његов сервидор{{sfn|Михаљчић|1989|p=76}}. Будва је изгледа, након ове опсаде, припала Балшићима. Међутим, новембра 1364. године, свакако најпредузимљивији од браће, Ђурађ Балшић, пао је у заробљеништво. Језгро државе Карла Топије чинила је област око Драча. Изгледа да је, такође од куге, 1363. године умро и [[Јован Комнин Асен]]. Као господар Канине и Валоне, [[Александар Комнин Асен|Александар]] (Асенов наследник) склопио је 1368. године уговор о пријатељству са Дубровником. За разлику од Александра (носио титулу господина), [[Блаж Матаренго]] је носио високу титулу севастократора. Вероватно ју је добио од цара Симеона. Матаренго се као жив последњи пут спомиње 1367, а Александар 1368. године. Тако су Балшићи остали једини противници Карла Топије који је од 1368. године најмоћнији господар на јадранској обали. Носио је титулу принцепса Албаније{{sfn|ИСН|1999|p=587}}{{sfn|Михаљчић|1989|p=78}}.

Иако млађи, [[Балша II]] је наследио свог брата на челу породице. Балшићи су имали ослонац у [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашину Мрњавчевићу]]. Топија је држао Ђурађа у заробљеништву читаве две године након чега су наступили преговори о миру. Посредовао је дубровачки поклисар. Мир је закључен, откуп плаћен, а Ђурађ ослобођен. Балшићи брзо потискују Карла Топија ка југу{{sfn|Михаљчић|1989|p=78}}.

Сукоб цара Уроша и [[Мрњавчевићи|Мрњавчевића]] био је сигнал да се Балшићи одметну од централне власти. Они су то учинили и раније. Још током рата Дубровника и Војислава Војиновића, Балшићи су у сукобу са Котором. Док је слаба [[Гојислава]] управљала Војиславовом државом, Ђурађ је био у заробљеништву. Котор је тада одахнуо и чак прешао у офанзиву. Которани су покушали да заузму Будву, а том приликом је страдао Површко. После Површка се као господар Будве јавља Никола Захарија који 1365. године постаје дубровачки грађанин, али је истовремено град прихватао и власт [[Млетачка република|Млетачке републике]] и Балшића<ref>{{harvnb|Михаљчић|1989|pp=99-101}}</ref>.

Мавро Орбин пише о сукобима [[Марко Мрњавчевић|Марка]] и Ђурађа у околини Костура. Он каже да је Маркова жена Јелена издала свог мужа и отворила капије града четама Балше Балшића, за кога се касније и преудала. Да би повратио Костур, Марко је позвао у помоћ Турке. Опседнутом Балши је у помоћ притекао брат Ђурађ те је најстарији Вукашинов син изгубио и град и неверну жену.

Након погибије Николе Алтомановића, Дубровачка република се 1373. године обавезала да светодмитровски доходак исплаћује Балшићима. Ђурађ заузима Требиње, Конавли и Драчевицу позивајући се на сродство са династијом [[Немањићи|Немањића]]. Међутим, чак је и повезаност [[Твртко I|Твртка]] била јача. Ђурђев брат Балша оженио се 1372. године [[Комнина Асен|Комнином]], ћерком Јована Асена Комнина. На том браку су Балшићи заснивали своју везу са Немањићима. Твртко је сматрао да Балшићи не заслужују новоосвојене територије јер у рату нису учествовали, чак су и подржавали Николу Алтомановића. То је разлог за избијање сукоба. Јануара 1377. године Твртко је подстакао побуну у Требињу. Исте године, пре крунисања за [[Краљ Срба и Босне|краља Срба и Босне]], заузео је Требиње, Конавли и Драчевицу. Орбин пише о продору Ђурађа Балшића и Карла Топије у јужне делове Босанске државе. Међутим, Ђурађ је умро после три месеца. Дубровчани од 1378. године светодмитровски доходак плаћају Твртку<ref>{{harvnb|Михаљчић|1989|pp=222-225}}</ref>.