Википедија

Сићевачка клисура — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м сређивање
м сређивање
Ред 45:
Сићевачка клисура представља пробојницу реке [[Нишава|Нишаве]] кроз Куновичку површ која тече између јужних падина [[Сврљишке планине|Сврљишких планина]] и [[Suva planina|Суве планине]]. Композитна Сићевачка клисура предиспонирана је главним [[нишавски расед|нишавским раседом]] дуж којег су стваране и [[потолина|потолине]]{{напомена|Потолина (депресија) је копнена или језерска површина нижа од нивоа мора.<ref>Цурић, З. и Цурић, Б. (1999) ''Школски географски лексикон'', Хрватско географско друштво, Загреб</ref>}} [[Нишка котлина|Нишке]] и [[Белопаланачка котлина|Белопаланачке котлине]]. Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, најпре језерским отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве.<ref name="Митић"/>
 
Сићевачка клисура је дуга 17&{{nbsp;}}km, а у најужем делу (Градишком кањону) дубока између 260 до 360 m. Она спаја Белопаланачку котлину на истоку са доњим Понишављем, на западу. Подељена је Островичком котлином на горњи — кањонски и доњи — клисурасти део. Кањонски део је дуг 7 -{km}-; усечен је између Облика (901 -{m}-) на левој и Плеша (1327 -{m}-) на десној страни. На улазу, испод села Градишта, кањон је дубок 260 -{m}-, а на излазу, код [[Манастир Свете Петке Иверица|манастира Свете Петке Иверице]] 360 -{m}-. Кањонски део клисуре усечен је у „долинском поду” — заравни, широкој на улазу 500—600 -{m}-, а код Св. Петке — на излазу, свега 50 -{m}-. Долински подови у клисури повијају се у виду лукова или сводова. Композитна Сићевачка клисура предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране и потолине Нишке и Белопаланачке котлине. Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, најпре језерском отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве.<ref name="Митић"/>
[[Датотека:Sićevačka klisura zapad.JPG|мини|центар|800п|<center>Сићевачка клисура почиње код насеља [[Просек]]а ''(у средини слике)'' где се завршавају огранци Сврљишких планина ''(лево)'' и Суве планине ''(десно)'']]
За постанак и данашњи изглед Сићевачке клисуре од великог су значаја и најмлађа убирања. Резултат ових убирања су високи лучни сводови који се јављају у горњем, кањонском, делу клисуре као последица „најмлађих тектонских процеса током којих се [[Нишава]] усецала, а околни планински венци издизали, што је означило Сићевачку клисуру и као асцендентну долину“.<ref name="Митић">Митић, Д. ''Средње понишавље — основе стратегије заштите природних и створених вредности'', Универзитет у Нишу, 2006.</ref>
Сићевачка клисура почиње код насеља [[Просек]]а где се завршавају огранци Сврљишких планина и Суве планине, и одатле се правцем запад—исток протеже 17&{{nbsp;}}km лучно све до села [[Црнче (Бела Паланка)|Црнче]], где огранци ових планина напуштају [[Нишава|Нишаву]].
 
На истоку, Сићевачка клисура се граничи са Белопаланачком котлином, а на истоку с доњим Понишављем.<ref name="Костић М."/> Подељена је [[Островичка котлина|Островичком котлином]] (око 2 км) на доњи (клисурасти) дуг 8,4 -{km}-, и горњи (кањонски део) дуг 5,5 -{km}-. Кањонски део усечен је између Облика (901 -{m}-) на левој и Плеша (1327 -{m}-) на десној страни клисуре.<ref>Костић, М. (1967). ''Нишка котлина.'' Београд: Географски институт „Јован Цвијић”, Посебна издања, књ. 21.</ref>
Ред 128:
После плеистоцена долази до отопљавања и обликовања климатских појасева сличних данашњим. Егзогени процеси се одвијају у условима знатно топлије и влажније [[клима|климе]] у односу на исту у глацијалним стадијумима плеистоцена, те флувијални процес преузима главну улогу у обликовању рељефа, који се у Сићевачкој клисури задржао до данас.<ref name="Карактеристике поднебља">Група аутора (1983). ''Карактеристике поднебља'' У:Историја Ниша, од најстаријих времена до ослобођења од турака 1878. године књига I. Ниш: Градина и Просвета.стр 15-17</ref>
 
Данашњи климатски услови у Сићевачкој клисури имају одлике умерено–континенталне климе.<ref name="Карактеристике поднебља"/> Температурни режим као мера топлотних услова, на подручју Сићевачке клисуре првенствено је условљен Сунчевом радијацијом, њеним географским положајем и рељефом. Окружена високим [[планински масив|планинским масивима]], чине клисуру заштићеном од наглих продора и смена [[ваздух|ваздушних]] маса, што утиче на мања [[температура|температурна]] колебања и мању количину [[падавине|падавина]] у овом подручју. Просечна годишња температура ваздуха је око 10{{nbsp}}°C, а разлика средњих годишњих температура је мања од 1{{nbsp}}°C.<ref>[https://web.archive.org/web/20120502021039/www.hidmet.gov.rs/podaci/meteorologija/Temperaturni_rezim_u_Srbiji_cir.pdf Ниш –— опсег температура (табела)]. У:Температурни режим у Србији 1961 –— 1990. Приступљено: 4. 6. 2012.</ref><ref name="клима1"/>
 
Сићевачку клисуру одликује уједначен годишњи ток [[температура|температуре]], при чему су максималне вредности у [[јул]]у, а минималне у [[јануар]]у. Дневне температурне амплитуде су веће за 6–8{{nbsp}}°C од истих у [[Нишка котлина|Нишкој котлини]]. Јутра су током лета хладнија за 2–4{{nbsp}}°C, чему доприноси и хладна вода [[Нишава|Нишаве]]. Просечне годишње температуре у Сићевачкој клисури су сличне Нишкој, Пиротској и Белопаланачкој котлини у летњим месецима, док су у зимским бар за један степен више у односу на [[Нишка котлина|Нишку котлину]], где су зимски месеци увек хладнији, а летњи топлији.<ref name="клима1"/>
Ред 157:
[[Облачност]] у Сићевачку клисуру доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина [[небо|неба]] покривено [[облак|облацима]]. Смањење облачности почиње са првим пролећним месецима и траје до [[септембар|септембра]].<ref name="клима2">{{cite web | url = http://www.hidmet.gov.rs/eng/meteorologija/stanica_sr.php?moss_id=388| title = Monthly and annual means, maximum and minimum values of meteorological elements for the period 1961—1990| authorlink=Хидрометеоролошки завод Србије|accessdate= 13. мај 2012}}</ref>
[[Датотека:Sićevo Gorge.jpg|550px|мини|центар|[[Облачност]] у Сићевачку клисуру доносе западни ветрови, док сви остали ветрови углавном узрокују ведро време. Највећа облачност је током зиме, а максимум достиже током месеца децембра када је 7,8 десетина неба покривено облацима.]]
Иако подручје Сићевачке клисуре карактерише мала количина падавина, од 551 до 586,8 -{mm}- [[атмосферски талог|атмосферских талога]] годишње, она због своје целокупне заклоњености има већу релативну [[влажност]] од свог окружења. Зато су у њој ублажена и дејства мразева, ветрова и суша, а [[магла]] се јавља чешће и траје дуже. Изражена јутарња роса честа је појава због повећане релативне [[влажност ваздуха|влажности ваздуха]]. Најкишовитији месеци су [[мај]] и [[октобар]] (тада дувају влажни западни ветрови), док су [[септембар]] и [[фебруар]] са најмање [[киша|кише]] (под утицајем сувих хладних ветрова). Око 68 % падавина излучи се у току вегетационог периода.<ref name="Карактеристике поднебља"/> Овај режим се, нажалост, у условима глобалне промене климе на Земљи мења и у Сићевачкој клисури, „тако што у току летњих месеци, када је највећа температура има и највећег одсуства падавина (тзв. аридни месеци). У првих десет година [[21. век]]а, по неписаном правилу, падавина нема у летњим месецима или су толико краткотрајне, да то веома подсећа на одлике [[Јадранско море|Јадранског приморја.]]“<ref>{{cite web | url = http://www.belapalanka.org.rs/?q=o-beloj-palanci/geografija/klima| title = Падавине У:Температурна својства поднебља средњег понишавља| accessdate= 4. 6. 2012}}</ref>
 
Данас су у односу на снеговите године, као у већем делу [[Србија|Србије]], и на овом простору чешће године кад [[снијег|снег]] изостане.<ref>Радовановић, М., Дуцић, В. (2004). ''Колебање температуре ваздуха у Србији у другој половини XX века.'' Гласник Српског географског друштва, свеска 84 (1).</ref> Такве је и прва деценија 21. века, када су зиме са врло мало снега, највероватније због [[глобалне климатске промене|глобалних климатских промена]] на земљиној кугли.<ref>Т. Поповић, О. Јовановић, Б. Зивлак, ''Трендови температуре и падавина у СЦГ као могућа последица глобалног отопљавања'' Конференција „Системи управљања заштитом животне средине“, НВО“ Зора XXI", ЦД, Нови Сад, 2004.</ref>
Ред 202:
}}</ref><ref name="Кицошев"/>
 
Са појавом територијалног груписања и разређивања становништва Сићевачке клисуре у другој половини [[20. век]]а, значајно је мењан традиционални размештај руралних насеља Сићевачке клисуре. Демографско пражњење насеља (Куновица, Равни До, Градиште, Црнче, Ланиште и Долац –— село) и делова насеља (Село у Просеку, Средсело, Овамња, Онамња и Доња мала у Островици, Село у Ланишту и др.), као и расељавање насеља (Манастир) праћено је пресељавањем и појачаном концентрацијом становништва у новоформираним физиономским деловима Просека ''(Насеље Просек)'', Островице ''(Насеље Островица)'', Ланишта ''(Насеље Ланиште)'', Сићева ''(Насеље Сићево и Насеље Света Петка)'', и Јелашнице ''(Ханови, Рудничка колонија и Испод колоније)''.<ref name="Марија"/>
 
Мрежу насеља на подручје Сићевачке клисуре чине делови градских општина [[Градска општина Нишка Бања|Нишка Бања]] и [[општина Бела Паланка|Бела Паланка]], при чему су сва насеља руралног типа. Од једанаест насеља; осам (72,72%), Градиште, Црнче, Равни До, Островица, Сићево, Просек, [[Манастир (Нишка Бања)|Манастир]] и Куновица, са 1.938 (53,75%) становника,<ref name="Попис"/> припадају ужој насеобинско-територијалној зони ''(насеља и насеобинске територије у оквиру граница Сићевачке клисуре)'', а три (27,28%), Долац (село), Ланиште и Јелашница, са 1.668 (46,25%) становника,<ref name="Попис"/> припадају широј насеобинско-територијалној зони Сићевачке клисуре (деловима атара у оквиру њене границе).<ref name="Марија"/>
Ред 221:
Касније су куће еволуирале, добиле су [[темељ]] од камена, оџак са огњиштем у коме се димило [[месо]], а стока је издвојена од куће и „уторена“ у посебан део [[дворишта]]. Такве куће су биле заступљене за време [[Османско царство|Османлија]]. Како су [[Словени]] у време Османлија живели у породичној задрузи с краја [[османско царство|владавине Османлија]] куће су имале и више просторија, [[таван]] и [[кров]] на четири воде (пре тога кров је био округао или полуокругао).<ref name="Кућа, двориште и окућје"/>
 
На простору Сићевачке клисуре, као и у целој [[јужна и источна Србија|југоисточној Србији]] с краја [[19. век]]а и с почетка 20. века, рађала се [[Урбанизам|урбархитектура]] без [[архитекта|архитеката]], под великим утицајем [[историја|историјских]], друштвених, културолошких и других трагова [[ОсманлијеОсманско царство|Османлија]].<ref name="Кућа, двориште и окућје"/>
 
Просторне, руралне целине, у овим крајевима, настајале су као резултат нужде или потребе да се дође до крова изнад [[глава|главе]] увек у скромним размерама, ''...зашто не рећи и врло ограничених, сиротињских материјалних могућности''.<ref name="Кућа, двориште и окућје"/> Дакле, куће у којима је до тада доминирао природни материјал-[[тугла]], [[slama|слама]], [[бондрук]], [[дрво]], сада се граде најчешће од пуне (печене) [[опека|цигле]], тесаног [[камен]]а, и по први пут прекривају [[ћерамида|ћерамидом]], да би тек нешто касније (скраја 20. века) нове технологије материјала заузимале приоритетну позицију. Куће тада добијају прозоре, на које се поставља [[стакло]], крече се [[креч]]ом, и граде [[стреха|стрехе]] и [[трем]]ови ([[веранда|веранде]], [[чардак|чардаци]], ћошке), а како је клисура била виноградарски крај све више и [[вински подрум|подруми]] за смештај [[бачва|бачви]] са [[вино]]м. Куће су се прво градиле у [[геометрија|геометријској]] конструкцији, а касније добијају и [[Аркада (архитектура)|аркаде]]. Тако је с почетка 20. века (између два рата) настао тзв. [[нишавско-моравски тип куће]].<ref name="Кућа, двориште и окућје"/><ref>Симоновић Р. Ђорђе, „Системи сеоских насеља у ужој Србији“, „Институт за архитектуру и урбанизам Србије — ИАУС“, Београд, 1976.</ref>
Ред 250:
 
=== Досељавање становништва ===
Досељеничко становништво насеља Сићевачке клисура је највећим делом пореклом из суседних насеља, крајева и земаља ([[Бугарска]]) и може се груписати у три основне групе:<ref name="Белопаланачка котлина">Костић, М. (1970). ''Белопаланачка котлина –— друштвеногеографска проучавања''. Београд: Географски институт „Јован Цвијић“, Посебна издања, књ. 23.</ref><ref name="Ћирић">Ћирић, Ј. (1995). ''Енциклопедија Ниша –— Природа, простор, становништво.'' Ниш:Градина.</ref>
;Најстарији досељеници ''(позни период турске владавине)''
Досељеничке фамилије које припадају групи старијих досељеника заступљене су у следећим насељима: [[Равни До]], (пореклом су из околине [[Сврљиг]]а, [[Заплање|Заплања]], [[Клења]], околине [[Пирот]]а, [[Малча|Малче]], [[Куновица|Куновице]]), Ланиште (пореклом су из Гулијана, [[Бугарска|Бугарске]] и суседног села [[Црнче (Бела Паланка)|Црнче]]), [[Долац–село]] (пореклом су из Бугарске и [[Горња Риња|Горњег Риња]]) и [[Сићево|Сићева]] (из околине Сврљига из [[Чокот (Ниш)|Чокота]]).<ref name="Ћирић"/>
;Стари досељеници ''(од почетка 20. века до Другог светског рата)
У старије досељенике спадају фамилије и породице у насељима [[Долац (село)|Долац]]–село (пореклом из Градишта), [[Куновица]] (пореклом из [[Чукљеник (Нишка Бања)|Чукљеника]]) и [[Јелашница (Нишка Бања)|Јелашница]] (где је у већем обиму било присутно досељавања породица разноврсног миграционог порекла са простора [[Кнежевина Србија|Србије]], па и шире, након отварања рудника угља ([[1889]]), а поготово између два светска рата).<ref name="Ћирић"/>
;Нови досељеници ''(средина 20. –— почетак 21. века)
Групи нових досељеника на овом простору припадају породице досељене након завршетка [[Други светски рат|Другог светског рата]] већином у насељима [[Просек]], Јелашница, [[Сићево]] и [[Островица (Нишка Бања)|Островица]]. У овим насељима је уједно и највеће учешће имиграционог у укупном становништву Сићевачке клисуре–37,5%, од чега је највећи број (92,4%) досељено после [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]].<ref name="Ћирић"/>
<center>
Ред 263:
| title = Укупно пописана лица, укупан број становника, лица у иностранству, домаћинстава и станова (ниво насеља) у Нишавској области (pp. 78):{{ISSN|0354-3641}}
| accessdate = 10. мај 2012
| author =Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Србији 2011 –— Први резултати Република Србија: Републички завод за статистику Београд, 10. новембар 2011.
| language =
}}</ref><ref>''Попис људства Србије у ослобођеним крајевима, Државопис Србије'', свеска -{XI}-, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, 1882</ref><ref>Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, ''Речник места'', Београд, 1925</ref><ref>''Попис становништва, домаћинстава и станова, Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971,1981, 1991. и 2002'', Републички завод за статистику, Београд, 2004.</ref> </center>
Ред 308:
Интензиван индустријски развој околних урбаних центара (Ниш, [[Бела Паланка]], [[Пирот]]) праћен је, од [[1960]]. до [[1990]]., исељавањем становништва, највећим делом у Ниш и његова приградска насеља. На тај начин је дошло до демографског пражњења мањих и економски слабијих насеља Сићевачке клисуре.
 
{{цитирање|''У Сићевачкој клисури је након [[Други светски рат|Другог светског рата]] исељено и „угашено“ 334 куће –— 68 кућа у Градишту, 61 кућа у Куновици, 59 кућа у Црнчету, 52 куће у Долцу (село), 41 кућа у Равном Долу, 40 кућа у Манастиру и 13 кућа у Ланишту. У овим насељима је укупно становништво од [[1948]]. до [[2002]]. смањено 5,7 пута.''<ref name="Марија"/>}}
 
Просек је једино насеље у Сићевачкој клисури са континуираним порастом укупне популације од средине [[20. век]]а до [[2002]]. (поготово од 1990), а Јелашницу, Островицу и Сићево карактерише стагнација становништва са тенденцијом опадања задњих деценија.<ref name="Марија"/>
Ред 329:
У последње време, у складу са режимима заштите Сићевачке клисуре, као посебне гране пољопривреде све више добијај на значају, сакупљање шумских плодова и лековитог биља, производња органски гајене хране и риболовни туризам (с обзиром на очувану животну средину, у подручјима клисуре без употребе минералних ђубрива, пестицида и осталих агрохемијских мера).<ref name="Просторни план"/>
 
Лековито биље које се јавља на овом подручју је многобројно највећи значај имају: камилица — Matricaria chamomila L, кантарион — Hypericum perfolatum Lo, мајчина душица — Thymus serrpyllum L., хајдучка трава — Achilea milefulium L, глог — Crategus monogyna Jucd., зова — Sambucus nigra L., клека –— Juniperus communis L., divlja ruжа — Rosa canina L. i многе друге. За фармацеутске сврхе од лековитог биља користе се надземни делови: лист, цвет, плод, и подземни делови: корен, који се посебним методима дорађују и прерађују у финалне производе.
 
Међу плодовима шумског дрвећа и других биљака у овом подручју највећи значај имају: боровница — Vaccinium myrtilus, купина — Rubus ulmitolius, јагода — Fragaria vesca, малина — Rubus idaeus, глог — Crataegus sp., клека — Juniperus communis, лешник — Corylus avelana, дрен — Cornus mas, дивља јабука — Malus silvestris, дивља крушка — Pyrus piraster, дивља трешња — Prunus avium итд.
Ред 337:
{{double image|center|Sicevo.jpg|330|Vinarski podrum Sićevo.JPG|330|<center>Виноградарство <small>(лево)</small>, и производња вина у винарским подрумима <small>(десно)</small> је традиционална грана пољопривреде у Сићевачкој клисури}}
 
Хидропотенцијал [[Нишава|Нишаве]] у Сићевачкој клисури, у привредне сврхе, искоришћен је за сада на два места изградњом мини хидроелектрана у Островици (МХЕ „Света Петка“) и Сићеву (МХЕ „Сићево“).<ref>''Хидроелектране ЕД Југоисток –— Ниш'' ПД „Југоисток“, Ниш (2011)</ref>
{{цитирање|[[Датотека:Hydrogenerator in Sićevo.jpg|150px|лево]] ''Професор Ђорђе Станојевић, у својој књизи „Електрична индустрија у Србији“ из 1900. године, записао је:<br /> „После Мораве на ред би дошла Нишава, која се врло згодно може употребити у Сићевачкој клисури и ту добијена струја спровести у Ниш.“<ref name="И сину виђело">''И сину виђело из ријеке.'' Београд:Електропривреда Србије, 2011 (Београд:Академија). 54 стр [http://www.eps.rs/test/malei.pdf], Приступљено 25. 4. 2013.</ref><br />Било је потребно готово десет година да се оствари идеја о којој је говорио.<br />'''На слици''': [[електрични генератор|хидрогенератор]] мини хидроелектарне (МХЕ) „Сићево“''}}
Прва хидролелектрана била је МХЕ „Света Петка“ (или „Вила са Нишаве“ како је из милоште зову мештани), снаге 0,60 -{MW}-, прве киловате [[електрична енергија|електричне енергије]], произвела је [[21. септембар|21. септембра]] [[1908]]. Од те године она није престајала са радом више од сто година. За изградњу МХЕ „Света Петка“ заслужни су мештани села [[Сићево|Сићева]], и њен инцијатор [[Тодор Миловановић]], тадашњи председник [[општина Ниш]]. Они су чак ступили и у контакт са нашим великим научником [[Никола Тесла|Николом Теслом]], који је идејни пројектант ове мини хидроелектарне (МХЕ). Тесла је због тога проглашен почасним грађанином Сићева. МХЕ „Света Петка“ почела је са радом 13 година после прве хидроелектране на свету изграђене на реци [[Нијагара (река)|Нијагари]] ([[1895]]. — [[Сједињене Америчке Државе|САД]]) и била је прва државна електрана која је осветљавала град [[Ниш]]. Професор Техничког факултета у Београду, [[Аћим Стевовић]] пројектовао је брану, канале и зграде, док је комплетна опрема купљена у [[Немачка|Немачкој]] од фирме „-{Siemens Schuckert Werke}-“ и дан данас је у функцији. [[Електрична енергија]] је до Ниша стизала далеководом дужине 25&{{nbsp;}}km под напоном од 8 кВ.<ref>Драган Живковић, ''Стоти рођендан „Виле са Нишаве"'' Гласник Инжењерске коморе Србије број 13 (2008)</ref>
<center>
{|{{table|text-align=left}}
Ред 357:
|-
|<center>'''Генератори'''||
* Два генератора трофазне наизменичне струје, произвођача „Siemens-Schuckert Werke Wien“ (1908)- снага: по 200&{{nbsp;}}kW
* Један генератор трофазне наизменичне струје, произвођача „Siemens-Schuckert“ (1927)- снага: 200&{{nbsp;}}kW
||
* Два генератора трофазне наизменичне струје, произвођача „Siemens-Schuckert Werke Wien“ (1931)- снага: по 352&{{nbsp;}}kW
* Један генератор трофазне наизменичне струје, произвођача „Brоwn, Boveri & Co.“ Mannheim (1938)- снага: 644&{{nbsp;}}kW
|-
|<center> '''Могућа годишња производња''' ||<center> 3,10 GWh ||<center> 3,70 GWh
Ред 493:
После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Цар [[Стефан Урош V|Урош V]], син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало.
 
Распад Душанове Србије и нејединство српске властеле између [[1338]]. и [[1386]]. користе [[Османлије]] и освајају Понишавље. Гранични положај подручја Сићевачке клисуре у овом периоду огледа се и у томе што је на северном ободу била и граница Сврљишког кадилука, односно Сврљишке нахије из Видинског санџака и Нишког или Пиротског кадилука, односно Нишке или Пиротске нахије из Софијског санџака.<ref>''Turski zamah'' У:Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“, V период, Јанус, Београд, (2001)</ref>
 
=== Сићевачка клисура у Османском царству ===
 
У време под [[Османлије|окупацијом Османлија]] Сићевачка клисура, као и [[Нишка котлина|Нишка]] и [[Белопаланачка котлина]] припадала је [[Софијски санџак|Софијском санџаку]], од времена оснивања [[Османско царство|Османског царства]] па све до [[18. век]]а. Софијски санџак припадао је Ејалету [[Румелија]], а [[Османлије]] су га основале [[1393]], одмах после [[косовска битка|битке на Косову]] [[1389]]. након што су почели да учвршћују своју власт на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]]. Велики Софијски санџак, од краја [[14. век]]а до последње деценије [[15. век]]а, је обухватао сво Нишавље и град [[Ниш]].<ref>Бојанић, Д. (1995). ''Ниш до великог рата 1683, Историја Ниша'', књ. I. Ниш: Градина и Просвета.</ref>
 
У то време није постојао [[Нишки санџак]], јер је Ниш припадао Софијском. На основу једног пореског списка (главарине, харача) Румелијског ејалета идентификована је граница санџака, па се поуздано зна да она није на истоку прелазила Суву планину и Сићевачку клисуру.
Ред 554:
 
;Манастир Свете Петке „Иверица“ у Островици
Манастир Свете Петке „Иверица“ је средњовековни [[Срби|српски]] [[манастир]] изграђен у првој половине [[14. век]]а, у атару [[Островица (Нишка Бања)|Островице]] у оштини [[Нишка Бања]] на око 20&{{nbsp;}}km, источно од [[Ниш]]а према [[Пирот]]у, у средишњем делу Сићевачке клисуре, на десној обали реке [[Нишава|Нишаве]].<ref name="Културна ризница Србије"/><ref>{{СК-САНУ|Линк=904|Име=Манастир Сићево}}</ref><ref>[http://www.spc-altena.de/latein/ebene02/eb8_hs8_us151.html ''Манастир Сићево''], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>
Уз име овог манастира додаје се назив „Иверица“, што посредно упућује на претпоставку да су његови оснивачи [[монаштво|монаси]] из [[грузија|грузијског]] манастира [[Манастир Ивирон|Ивирона]] са [[Света гора|Свете горе]]. Саму цркву Свете Петке подигле су [[1898]]. године инжињерске јединице [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српске војске]], које су пред сам крај [[19. век]]а пробијале пругу и пут кроз Сићевачку клисуру. Био је то знак њихове захвалности због спасења краља [[Александар Обреновић|Александра Обреновића]] од дављења у таласима мора код Бијарица у Француској. Манастир је касније постао „Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица“, јединствен манастир у историји [[Српска православна црква|Српске православне цркве]]. И у каснијем раздобљу, од 19. века на овом простору настављен је континуитет у обнови старих и подизању нових цркава.<ref name="Културна ризница Србије"/>
Ред 647:
* Јанићијевић Ј. (2001) ''Културна ризница Србије'', Идеа, Београд.
* Костић, М., Петковић В. (1935). ''Геологија Источне Србије'', књ 1. Београд:Посебна издања САН, књ. CV.
* Костић, М. (1970) ''Белопаланачка котлина –— друштвеногеографска проучавања.'' Београд: Географски институт „Јован Цвијић“, Посебна издања, књ. 23.
* Костић, М. (1960). ''Сићевачка клисура –— природне лепоте и географске одлике.'' Београд: Земља и људи свеска 10.
* Калезић М. (2000) ''Хордати'' (ауторизована скрипта). Биолошки факултет: Београд.
* Мартиновић, М. (1976) ''Нишка котлина, Генеза и еволуција''. Београд
Ред 660:
* Стевановић, В., Васић, В. (1995): ''Преглед антропогених фактора који угрожавају биодиверзитет Југославије. — Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја''. — Биолошки факултет и -{Ecolibri}-, Београд.
* {{cite book|ref= harv|last=Симић|first=Драган|title=Птице Србије и подручја од међународног значаја.|location=|publisher=ЛОА-Лига за орнитолошку акцију Србије|year=2008|isbn=978-86-911303-0-5|pages=}}
* Ћирић, Ј. (1995). ''Енциклопедија Ниша –— Природа, простор, становништво.'' Ниш:Градина.
* Ћирић Ј, (2006), ''Градиште, хроника села'', Монографија. Центар за научна истраживања САНУ и Универзитет у Нишу. Ниш.
* Ћоровић Владимир, (2001) ''Историја српског народа'', Јанус, Београд,
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Сићевачка_клисура”