Хатишериф из 1830. године — разлика између измена

Шестом тачком [[Једренски мир (1829)|Једренског мира]] из 1829. године турски султан се обавезао да у року од месец дана са највећом тачношћу испуни одредбе [[Одвојени акт|Одвојеног акта]] и пете тачке [[Акерманска конвенција|Акерманске конвенције]]. Уз то, она је дужна да Србији врати шест отргнутих нахија "и на тај начин осигура за увек мир и благостање тог верног и покорног народа". Султан издаје хатишериф 18/30. септембра 1829. године. [[Хатишериф из 1829. године]] објављен је на [[Велика народна скупштина у Крагујевцу (1830)|Великој народној скупштини у Крагујевцу 1830. године]]. Хатишериф из 1829. године понављао је одредбе руско-турских споразума што је условило даље преговоре из којих је поникао нови свечани акт са тачно назначеним правима Срба у Кнежевини.

Припреме, преговори и коначно усвајање хатишерифа из 1830. године трајали су читавих годину дана. Као основа за његово састављање послужио је [[Димитрије Давидовић|Давидовићев]] мемоар из јануара месеца исте године. Он је био полазиште руском пројекту хатишерифа. Захтеви Срба углавном су се поклапали са онима из 1820. године, а изложених у Одвојеном акту 1826. године. На девет конференција од 26. јуна до 9. октобра утанчавао се садржај овог најзначајнијег акта у настанку српске аутономије. Дефинитиван текст поднет је султану на потпис 15. октобра, а пет дана касније је беглички ефендија предао српским депутатима копију хатишерифа. Султан је копију претходно потписао без икакве измене.

Хатишериф из 1830. године утаначава односе између Србије и [[Порта|Порте]] потврђујући повластице српског народа на територијама које су биле слободне у време [[Први српски устанак|Првог српског устанка]]. У прву групу одредаба спадају оне одредбе које се односе на вазални положај Србије према Турској. Србија је, према њима, саставни део Царства у којој оно може за новце набављати све што му је потребно. Сем старих градова ([[Београд]], [[Шабац]], [[Смедерево]], [[Кладово]], [[Ужице]], [[Соко Град (дрински)|Соко]]) сва остала утврђења биће порушена. Србији ће бити враћене шест отргнутих нахија након што посебна руско-турска комисија "извиди право стање ствари". Поновљен је принцип одсеченог пореза у кога су улазили: харач, сви данци и царински приходи. Порта се обавезала да неће тражити ни једну аспру више од суме данка одсеком. Турци који су имали своја добра у Србији (земљу, куће, баште, винограде; тзв. мулук и миљак) имају рок од годину дана да га по правичној цени продају Србима. Уколико то не учине, приходи са добара уплаћиваће се у београдску благајну одакле ће се исплаћивати власницима. Србима је дозвољено да у београдској царинарници наплаћују царинске таксе за сву робу, сем оне која иде за Цариград и која ће тамо бити убирана. Кнезу је остављено да пропише таксе.

Турцима (тј. свим [[муслимани]]ма) се забрањује пребивање у Кнежевини.

Друго, Висока Порта се неће мешати у унутрашњу управу Србије. Србима је признато право вероисповести са слободом бирања [[митрополит]]а и [[епископ]]а које ће постављати [[васељенски патријарх|цариградски патријарх]]. Милошу Обреновићу потврђено је звање српског кнеза са наследним правом које је потпуније одређено [[Берат (ислам)|Бератом]] из исте године. Кнез има право на пристојну апанажу сходно положају који има, али тиме не сме превише оптерећивати народ. Порта је задржала право именовања новог кнеза бератом за кога он мора уплатити суму од 100.000 турских гроша царској благајни.

Унутрашња управа поверена је кнезу и [[Државни савет (Србија)|Савету]]. Кнез је имао законодавну власт, а са Саветом је делио извршну власт. Чланове савета бира кнез (иако то није наведено) и њихово звање је доживотно сем уколико не начине тежу кривицу против Порте или закона. У правосуђе се Турци нису мешали. Кнез је стекао право да држи одред војника ради одржавања реда и поретка у земљи. Сем тога, Срби имају право отварати поште, болнице, школе, штампарије и сл. Српски трговци могу слободно деловати по територији читавог Царства. Ниједан Србин не може се присилити да служи Турчину.

Срби су стекли право да у Цариграду држе свога представника -— [[Капућехаја|капућехају]], преко кога ће обављати све нужне послове са Портом.

Уз звуке звона и пуцњаву топова, праћен усклицима народа, кнез се упутио у цркву где је, према нарочито спремљеном церемонијалу, миропомазан као кнез-владар од стране митрополита. Свечаност се завршила освештењем херваније као особитог знака кнежеве власти.

Добијање хатишерифа и Берат наишло је на широк одјек код српског народа у Турском царству, Аустријској монархији. Црногорски митрополит [[Петар I Петровић Његош|Петар I]] и руски цар упутили су честитке кнезу Милошу.

* Кнежевина Србија (1830-1839) -— Радош Љушић, Српска академија наука и уметности, Београд 1986. година, стр. 6-12