Ираклије I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м сређивање |
|||
Ред 28:
'''Ираклије''' ({{јез-ел|Ηράκλειος}}; [[575]]—[[641]], владао 610—641) као византијски цар — син [[егзарх]]а [[Африка (провинција)|Африке]].
Године 610. ослабљено [[Византијско царство]] је преузео цар Ираклије, који је чим је дошао на власт, збацивши с пријестола свог претходника Фоку, предузео свеобухватне [[реформа|реформе]] [[војска|војске]] и државне управе. Прво је плаћањем годишњег данка [[Евроазијски Авари|Аварима]] на сјеверу склопио примирје како би се могао мирно посветити ратовању с [[Сасанидско царство|Персијом]] на истоку. Потом је у [[Мала Азија|Малој Азији]] увео посебне области
У вријеме Ираклија [[Хрвати]]<ref>{{КП-ДАИ|Део=[[:s:31. О Хрватима и земљи у којој сада станују|глава 31.]]}}</ref> и [[Насељавање Срба на Балканско полуострво|Срби]]<ref>{{КП-ДАИ|Део=[[:s:32. О Србима и земљи у којој сада станују|глава 32.]]}}</ref> су се населили на Балкану. Побједивши Аваре, Ираклије им је дозволи да населе некадашњу римску провинцију [[Далмација (римска провинција)|Далмацију]].
Ред 34:
== Биографија ==
Ираклије је био син Ираклија Старијег, егзарха Африке, који се истакао по својим побједама извојеваним над Персијанцима, а који је потицао од једног другог Ираклија (из Едесе), захваљујући коме је провинција [[Триполитанија]] повраћена од [[Вандали|Вандала]] за вријеме владавине [[Лав I (византијски цар)|Лава I]].
Ираклије Млађи рођен је у [[Кападокија|Кападокији]] око 575. године. Мало се зна о његовом ранијем животу, али нужно је претпоставити да се показао вриједним својих предака, пошто га је 610. године отац одредио да збаци [[Фока (византијски цар)|Фокину]] неподношљиву тиранију.
▲Ираклије Млађи рођен је у [[Кападокија|Кападокији]] око 575. године. Мало се зна о његовом ранијем животу, али нужно је претпоставити да се показао вриједним својих предака, пошто га је 610. године отац одредио да збаци [[Фока (византијски цар)|Фокину]] неподношљиву тиранију.
Овај владар, убица цара [[Маврикије|Маврикија]], чији је пријесто узурпирао, починио је таква нечувена звјерства и рђаво управљао државом на тако ужасан начин, да су скопчане завјере у свим провинцијама у циљу да се он лиши нечасно стечене круне. Главни завјереник био је Крисп, Фокин таст, који је подстицао Ираклија Старијег да се придружи подухвату. Двије године је мудри егзарх одбијао да дигне отворену побуну, али је своје непријатељске намјере испољавао забрањивањем извоза жита из Африке и Египта у [[Константинопољ]]. Тако је стварао незадовољство међу житељима пријестонице, који су готово потпуно зависили од љетине из Африке. Затим је царској ризници ускратио од прихода своје провинције и коначно обећао отворену подршку Криспу, који му је понудио царску круну. Њу је, међутим, егзарх одбио, позивајући се на своје поодмакле године. Умјесто да сам пође у подухват, послао је свог сина Ираклија са флотом, а братића Никиту и његовог помоћника Грегорија (или Грегору) са војском са којом је требало да наставе путем Египта, Сирије и Мале Азије. Кренули су из [[Картагина (град)|Картагине]] јесени 610. године. Постоји чудна прича да онај ко први стигне у Константинопољ треба да постане цар. Али флоти је потребно само двадесет дана или двије недјеље од Африке до Босфора, док ниједа војска не може да стигне од Картагине до Константинопоља за мање од три мјесеца. Када се Ираклије појавио са флотом пред Константинопољем, Крисп је дигао устанак. Ираклије се на силу пробио до [[Златни рог|Златног рога]], а цар, напуштен од својих плаћеника, сакрио се у палату. Када је Фока доведен пред Ираклија, побједник је узвикнуо: „Биједниче, зар на такав начин да управљаш Царством?“ „Управљај њим боље“, био је чврст одговор. У налету вулгарне страсти, Ираклије је царског заробљеника оборио песницом на земљу и изгазио га ногама.
Линија 46 ⟶ 45:
[[Датотека:Bernat, Martin Saint Helena & Heraclius taking the Holy Cross to Jerusalem.jpg|мини|лево|200п|Ираклије доноси Часни крст у Јерусалим]]
У црквеној политици император Ираклије познат је по томе што је уз помоћ константинопољског патријарха Сергија покушао да превазиђе расцјепканост помјесних Цркава царства, а и оних изван њега, насталу богословским сукобом из доба Халкидонског сабора.
Смисао његових реформи (630. године) био је у налажењу сагласја међу присталицама и противницима [[Четврти васељенски сабор|Халкедонскога сабора]], тј [[Диофизитство|диофизитима]]-халкедонитима и [[монофизитство|миофизитима]]-антихалкедонитима. У процес су били увучени и диофизити сиро-персијске ([[Несторијанство|несторијанске]]) традиције [[Црква Истока|Цркве Истока]].<ref>''Селезнев Н. Н.'' [http://east-west.rsuh.ru/article.html?id=67105 Ираклий и Ишоʿйав II: Восточный эпизод в истории «экуменического» проекта византийского императора] // Символ, Вып. 61. (Париж-Москва, 2012), С.280-300.</ref>
По наговору патријарха Сергија цар написа исповиједање вјере и назва га Ектесис тј Изложење о двије природе у Христу и једној Божанској вољи, познатој као [[монотелитство]] и нареди да сви морају тако вјеровати.
▲По наговору патријарха Сергија цар написа исповиједање вјере и назва га Ектесис тј Изложење о двије природе у Христу и једној Божанској вољи, познатој као [[монотелитство]] и нареди да сви морају тако вјеровати.
Овој и оваквој вјерској политици и издајству православне вјере успротивио се одлучно свети [[Максим Исповедник|Максим Исповједник]] и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски (634-638).
У то вријеме умре патријарх Сергије и на његово мјесто дође Пир, такође присталица монотелитске јереси. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вјере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу [[папа Северин]] (638-640) одбаци царев Ектесис, а његов насљедник [[папа Јован IV]] (640-642) предаде царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који бијеше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осјети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вјероисповиједање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволио да потпише. Убрзо потом, цар Ираклије је умро.
Четири деценије касније (681. године), на [[Шести васељенски сабор|Шестом васељенском сабору]] монотелитство је проглашено јересју. Сходно томе, [[дохалкедонске цркве]] ([[Црква Истока]]) сматрале су за јерес диотелитство.
| |||