Ktitor — разлика између измена

'''Ktitor''' ([[grčki jezik|grč.]] -{κτήτωρ}- — sopstvenik, gospodar, od starogrčkog [[glagol]]a -{κταομι}- — steći, držati u vlasti) je u [[crkva]]ma [[Istočno hrišćanstvo|Istočnog hrišćanstva]] i srednjovekovnoj [[Vizantija|Vizantiji]] [[физичко лице|fizičko]] ([[Свештеник|svešteno lice]] ili laik), ili [[pravno lice]] (crkva, crkveni fond, [[Село|selo]], gradska opština) koje osniva, obnavlja, ili dobija kao nagradu za zasluge manastirsku, seosku ili gradsku [[Црква (грађевина)|crkvu]], [[Манастир|manastir]], [[Школа|školu]] ili dobrotvorni zavod. Dotična crkvena ustanova tako postaje njegova [[Приватна својина|privatna svojina]]. Odnos ktitora prema ktitoriji regulisan je ktitorskim [[Право|pravom]] –— skupom [[Привилегија|privilegija]] i [[Имовинско право|imovinskih obaveza]] na koje vlasnik pristaje kada svoju imovinu poklanja crkvi. Ktitorsko pravo u srednjovekovnoj Srbiji razvijeno je prilagođavanjem vizantijskih zakonskih propisa.

Ktitorija se nije mogla osnovati bez saglasnosti crkvenih vlasti, što znači da je svaki ktitor pre osnivanja crkve ili manastira morao da traži dozvolu [[Епископ|episkopa]]. S druge strane, on je morao da obezbedi sredstva za izgradnju i izdržavanje ktitorje i objavi pisano svedočanstvo o ktitorskom činu –— βρεβιον, u srpskim izvorima hrisovulju, [[Повеља|povelju]] –— u kom se nalazi popis svih darova.<ref name="Troicki">{{Cite book| publisher = Српска краљевска академија| volume = CLXVII, други рaзрeд, 86| last = [[Сергије Троицки|Троицки]]| first = Сергије| title = Ктитoрскo прaвo у Визaнтиjи и нeмaњићкoj Србиjи| location = Београд| series = Глaс СКA| date = 1935}}</ref>

Nadležne crkvene vlasti, a ponekad i vladar, mogu manastir, odnosno manastirske prihode dati nekom licu, kao nagradu za zasluge ili poklon, na doživotno uživanje –— haristikion, haristikija. Posle smrti tog lica ktitorska prava obično prelaze na neku crkvenu ustanovu. Haristikija je mogla biti i nasledna: [[Стефан Урош III Дечански|Stefan Uroš III]] je čelniku Radanu i protopopu Prohoru dao crkvenu zemlju u naslednu baštinu. Poznato je da su se u [[Србија у средњем веку|srednjovekovnoj Srbiji]] manastiri često ustupali sveštenim licima, ali u izvorima nema podataka da su davani na uživanje laicima. Stefan Dušan je crkvu sv. Nikole Mračkog sa njenim imanjima dao na doživotno uživanje starcu Joanu ([[1342]]), a [[Испосница Светог Петра Коришког|crkvu sv. Petra Koriškog]], koja je pripadala [[Хиландар|Hilandaru]], starcu Grigoriju. Posle propasti srpske srednjovekovne države dešavalo se da se manastirski prihodi ustupe episkopima koji su zbog upada [[ОсманлијеОсманско царство|Turaka]] ostali bez prihoda i sredstava.<ref name="Markovic"/>

Ktitor osnivač je u svojoj zadužbini imao pravo na pomen u vreme [[Литургија|bogosluženja]], [[Гроб|grob]], [[Портрет|portret]] i počasno mesto.