Манастир Свети Ђурађ — разлика између измена

 

== Историја ==

Када су монаси манастира Пећке патријаршије походили манастир 1666. године, дочекали су их игуман Јосиф и калуђер Симеон. Манастир је лоше пролазио током свих ратних сукоба; три пута је опљачкан па спаљен и остао је без старих хрисовуља и других драгоцених књига.

Од средине 18. века сливају се многи прилози у манастирску касу, па је 1764. године највећи део конака могао бити завршен. Храм је делимично обновљен 1766. године под настојатељем Симеоном Матејевићем. Према опису манастира из 1771. године, црква је била омања, али од чврстог материјала, са конацима који садрже 12 ћелија под истим кровом. Било је ту још грађевина, попут трпезарије, више комора и три подрума. Земљишни посед се састојао од оранице и шуме. Већ 1772. године нанета је велика материјална штета манастиру, јер му је држава (Ерар) одузела дотадашњи велики прњавор село Шенђурац са око 1500 јутара земље. Остављен је манастиру мали прњавор, као засебно село под именом Манастир. Када је мало каснје, дошло до редукције броја православних манастира, братство укинутог манастира Партош, населило се ту са својим инвентаром и надокнадом за изгубљени посед. Материјално бољој ситуацији погодовала је и куповина прњаворске земље 1782. године.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref> Манастирски посед је сада знатно умањен упливом државе у 20. веку, са својим аграрним реформама. Тако је румунска држава 1921. године његов посед од 1230 јутара, свела на 202 јутра земље, а актом после Другог светског рата, остало је светињи свега десетак хектара.