Конкордатска криза — разлика између измена

За то време, политичка борба око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог архијерејског синода у коме се тражило „да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда”. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна — и од Цркве, и до опозиције.

 

 

Увече, [[23. јул]]a [[1937]]. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова „за”, уз 129 „против”. Требало је да буде изгласан још и у [[Сенат Краљевине Југославије|Сенату]], у којем је Влада лошије стајала. Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима Југословенске радикалне заједнице објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому југословенског парламента изгласан Конкордат, умро је патријарх српски Варнава. Унутар Цркве и у јавности одмах су букнуле гласине (до данас непотврђене) да је патријарх отрован по налогу Владе. Свим члановима Владе, осим министру војном генералу [[Љубомир Марић|Марића]], Црква је забранила да присуствују сахрани. Иначе, патријарх је сахрањен тек [[3. август]]а 1937. године.

 

 

У међувремену, одржава се ванредно заседање Светог архијерејског сабора, на којој је донета одлука о затварању свих православних храмова у земљи и саопштено да се Српска православна црква у Краљевини Југославији налази „у стању прогонства”. Била је то најнижа тачка у односима између Цркве и државе у периоду међуратне Југославије — конкордатска криза довела је до прекида свих контаката између Српске православне цркве и Краљевине Југославије.