Од раних [[1840е|четрдесетих]] [[19. век|19. века]], гајица се у све већој мери користили у [[словеначки језик|словеначком језику]]. У почетку, словеначки писци (као што је [[Станко Враз]]), коју су словеначки језик сматрали делом [[хрватски језик|хрватског]], (као што је [[Станко Враз]])најчешће су га најчешће користили, али је гајицу касније прихватио широки спектар словеначких писаца. До потпуног пробоја гајице у словеначки језик дошло је када је конзервативни словеначки вођа [[Јанез Блајвајс]] писао њом у „''Пољопривредним и занатским новинама''“ ({{јез-сло|Kmetijske in rokodelske novice}}), часопису који је читала јавност широм земље. Гајица је [[1850]]. године постала једино званично писмо словеначког језика, мјењајућимењајући дотадашња три писана система која су се користила на простору насељном [[Словенци]]ма од [[1830е|тридесетих]] година 19. вијекавека: традиционална ''[[бохоричица]]'' (послијепосле [[Адам Бохович|Адама Боховича]] који је кодификовао) и два иновативна приједлогапредлога од [[Петар Дајнак|Петра Дајнка]] (''[[дајнчица]]'') и од [[Franc Serafin Metelko|Франца Серафина Метелка]] (''[[метелчица]]'').
Словеначки облик гајице се од хрватског разликује у сљедећимследећим ставкама:
* Словеначка абецеда није имала карактере ''-{ć}-'' и ''đ'', јер ови гласови не постоје у словеначком језику.
* У словеначкој варијанти диграфи ''-{lj}-'' и ''-{nj}-'' су третирани су као одвојена слова и представљали су одвојене гласове (нпр. ријеч поље се на словеначком изговара као [ˈpóːljɛ] или [pɔˈljéː], а на хрватском као [pôʎe]).
* Фонема ''џ'' постоји у словеначком језику и записује се као ''-{dž}-'' и користи се само код позајмљених ријечиречи, а ''-{d}-'' и ''-{ž}-'' се сматрају одвојеним словима, не диграфима.
