Вељко Чубриловић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 65:
Његове две сестре Стака и Вида су добиле дозволу да га посете ујутро пред погубље.{{sfn|Дедијер|1966|p=587}}
 
Пресуда је извршена [[3. фебруар]]а [[1915]], између девет и десет часова ујутру.{{sfn|Стојнић|2014|p=49}} Пре извршења пресуде, још у ћелији, осуђеницима на смрт су скинути ланци. На место погубљења у кругу Војног логора, са њима је дошао и свештеник, који им је читао последњу молитву. Осуђеницима је поново прочитана пресуда, коју су они мирно саслушали. Док су лупали добоши, клицали су против Аустроугарске. Погубљење је извршио званични [[џелат]] Земаљске владе у Сарајеву, Аустријанац, [[Алојз Зајгерт]]. Вељко је обешен први, као најмање „грешан”. Он је након што је пришао вешалима, самом себи откопчао крагну, скино кравату и намакао омчу, говорећи џелату да му прашта своју смрт. Након њега је обешен његов кум Мишко Јовановић, а на крају Данило Илић као најгрешнији, чиме је испуњена пресуда суда по којој је најгрешнији требао да посматра умирање својих сапатника.{{sfn|Бабић|2002}}
 
Држање осуђених на погубљењу је бринуло власти у Сарајеву. Бојали су се да би њихови гробови могли постати место [[ходочашће|ходочашћа]] младобосанаца, као што се десило у случају Богдана Жерајића. Из тог разлога је Окружни суд у Сарајеву, супротно закону о праву њихових породица да сами обаве сахрану, наложио полицији да их тајно сахрани. Њихове посмртне остатке је случајно открио професор цртања Данила Илића, Манојло Крунић, сазнавши од једног млинара, да је у селу [[Нахорево]] из околине Сарајева, видео ноћно сахрањивање, након погубљења,{{sfn|Бабић|2002}} о чему је Крунић обавестио власти након [[Први светски рат|Првог светског рата]].