Калаз — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м сређивање |
мНема описа измене |
||
Ред 32:
== Историја ==
Први мађарски краљеви су ту населили један део племена Кализа, отуда име Кализ, па Калоз, а данас Будакалас. За време турских ратова, средином 16.века село је опустошило. У турским дефтерима се спомиње као Кализ-пустара. Средином 17. века један мађарски феудалац, пореклом Бугарин, Борнемиса Болгар Пал, купи ту већи посед, па тако и Кализ-пустару, и Помаз-пустару, и настани те пустаре са Србима са својих старијих северо-бачких поседа (Радонић, Преконић, Малтеовић, Тотхаза).
Новодошли Срби оправе стару католичку цркву и у њој врши богослужење калуђер који је са њима дошао, а после његове смрти, село опслужују калуђери и свештеници из Будима.
Садашња православна црква је сазидана 1752. године, делом из материјала порушене старе. Док се зидала нова црква богослужење се обављало у једној брвнари, на чијем месту данас леп крст стоји.
== Срби у Калазу ==
Срби су се предвођени патријархом Чарнојевићем у Калазу населили 1690. године. Сматра се да су дошли из Херцеговине, на основу карактеристика њиховог говора. Направили су своју цркву православну на јужном крају села. После су се доселили и Немци, који су ту спрам српске цркве своју малу католичку богомољу подигли.<ref>"Сербска пчела", Пешта 1833. године</ref> Калаз је као општина издвајао 1745. године 10 ф. за издржавање српске школе.<ref>"Просветни гласник", Београд 1886. године</ref>
Потписали су се 1748. године на једном документу захтеву састављеном у Табану будимском, Срби из Калаза - биров са ешкутима.
Извесно време је у Калазу службовао млади учитељ Симеон Степанац, родом Мокринац, потоњи свештеник у другим местима. Расписан је 1855. године стечај за упражњено место српског учитеља у Калазу, са припадајућом годишњом платом од 180 ф.<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1855. године</ref> У Калазу је 1866. године био потребан српски учитељ, плата је нуђена од 268 ф. Општина Калаз је 1867. године приложила за православни Школски фонд, врло велики износ од 226 ф. за пензије учитеља.
У Калазу је 1872. године било 611 Срба житеља.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године</ref> Тражио се 1882. године учитељ за српску школу у Калазу, са основном платом од 412 ф. Расписан је 1884. године стечај за упражњено место српског учитеља у Калазу, са припадајућом годишњом платом од 404 ф. и њивом, огревом и станом.<ref>"Школски лист", Сомбор 1884. године</ref> Изабран је учитељ Павле Станичков, којем је 1885. године дат декрет о сталном намештењу. На трећи да Ускрса 1885. године држан је у школи у Калазу, у 9,30 сати школски испит. Присуствовали су чланови Школског одбора и Општинског старешинства, на челу са парохом. Испитом је председавао Стева Поповић Вацки, епархијски школски надзорник. Године 1895. умро је у Српском Ковину парох Тимотије Михалџић који је био рођен у Калазу 1824. године. Био је неколико година пред Мађарску буну 1848-1849. године, српски народни учитељ у родном месту Калазу, а касније је рукоположен за свештеника и постављен за администратора парохије у месту Бати. За привременог учитеља у Калазу постављен је 1886. године Светозар Мацедоњанин. Константин Пешић учитељ у Калазу положио је 1888. године испит из мађарског језика у Сомбору. Поп Јован Бољарић је извесно време службовао у парохији Калазу.
Калаз је место на друму и жељезници између Будимпеште и Сентандреје. У њему је 1896. године освештана нова српска вероисповедна школа. Школско здање је подигао и опремио потребним намештајем и училима [[Еуген Думча]] градоначелник Сентандреје са својом супругом Петронелом. Градња је трајала годину дана, да би зграда била освештана на великој свечаности о црквеној слави калазској 13. јула 1896. године. Корнел Чупић администратор протопрезвирата будимског је одређен да освешта школску зграду, и крст постављен на сред села. Из храма је кренула литија до мермерног спомен-крста, где је освештана водица. Школа је подигнута у средини порте, према јужним вратима, и око ње ће се направити перивој. Све је урађено лепо и по прописима, а изграђена је веранда изнад улазних врата, где је постављена спомен-плоча са именима великих добротвора, исписаним златним словима.
Парох у Калазу био је 1896. године поп Коста Николић (ту и 1879), а учитељ нови Сава Белић (ту до 1911).<ref>"Школски лист", Сомбор 1896. године</ref> Поп Николић је 1891. године примио из јерархијског фонда 150 ф. припомоћи. Епископ будимски Јеремија Мађаревић је имао у Калазу свој "летњиковац", где је провео неколико месеци лета 1896. године док је боловао. Учитељ Белић је као мало који учитељ имао трагични крај. Био је рођен у Калазу, где је радио као српски учитељ последњих 17 година каријере. Тај учитељ је кажу био благе природе, тих и смирен, услужан човек који је стекао љубав и поштовање целог села. Дана 1. септембра 1911. године ступио је у пензију, и наставио да живи у родном месту. Међутим, већ 4. октобра те године био је убијен ножем, од стране паора Паје Петровића. Радило се о безумној освети, јер је Петровића пре 15 година "ћушио" (ударио) брат учитеља Саве. Јадни Петровић у пијаном стању се "осветио" не починиоцу, већ невином учитељу. Током сахране одржао је посмртни говор и један колега учитељ, са речима: "Мученик си, јер си био учитељ".<ref>"Школски гласник", Нови Сад 1911. године</ref> У Калазу се 1912. године, због повећања броја школске деце, градила нова српска школа.
До [[19. век]]а Калаз је био претежно [[Срби|српско]] насеље. После [[Први светски рат|Првог светског рата]] део [[Срби|српског становништва]] се иселио у српске делове новообразване [[Краљевина Југославија|Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца]]. После [[Други светски рат|Другог светског рата]] ширењем урбане агломерације Будимпеште, Калаз се почео нагло ширити и од села је прерастао у велико градско предграђе.
== Референце ==
{{reflist}}
== Спољашње везе ==
| |||