Злочини усташа у Другом светском рату — разлика између измена

Из колоније Петрова Слатина протерани су сви [[Срби]] добровољци и колонисти, а такође и из Аде у општини МаркушицеМаркушица, као и из многих других [[Село|села]].

Са имовином одсељених или несталих Срба поступало се сасвим једноставно. На вратима куће стављен је натпис „Све што се налази у овој кући својина је државе Хрватске“. Такви натписи стављани су на библиотеке, архиве радње, приватне станове. Често се није ни чекало да се сопственик исели, већ се још у његовом присуству означавало да је то и то заплењено у корист „НДХ за понову“ или „власништво НДХ“[[Независна Држава Хрватска|НДХ]]“. Међутим најчешће се догађало да имовину несталог, убијеног или насилно исељеног Србина развуку прво усташки функционери и њихове присталице, па се тек онда приступало печаћењу и пописивању преостале имовине у корист државе.

У Бањој Луци на пример најбоље и најскупоценије ствари из српских станова однели су или су добили рођаци стожерника [[Виктор Гутић|Гутића]]. Његов рођак Мандровић иначе човек без одређеног занимања , добио је кућу и намештај протераног Србина трговца Косте Божића. Иначе Мандровић је могао да бира намештај и из других српских кућа“. „Чланови њеове породице носе сада најскупоценије одело опљачкано од српских породица“.

И [[Муслиманске милиције|муслимани]] усташе су се истицали у силовању [[Срби|Српкиња]]. У селу Баштри, срез Босанска Крупа "извршили су обљубу над дванаестогодишњом Олгом, кћерком Рајка Татића, а после очајничке борбе коју са са њом водили, ишчупавши јој прамен косе из главе" убили су је.<ref name="automatski generisano12">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 229.</ref>

Око 300 Срба ухапшених у бијељинском срезу доведени су у [[Град Бијељина|Бијељину]], у затвор среског начелства. Увели су их у једну просторију са подом од цемента. Наредили су сељацима и сељанкама да се изују, обућу су однели у другу собу, а пустили унитра код њих воду да ови јадници не би могли лећи, него да морају стално стајати. Како је био јануар месец [[1942]]. године и ужасна зима почеле су им се ноге у води мрзнути.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 200, 201</ref>

Да би лакше дошли до плена, усташе су приликом гоњења становника из кућа обично говорили да понесу са собом све драгоцености и новац и да им се ништа неће одузети, што није било истина. Када су у [[Бихаћ|Бихаћу]] на игралишту, по нардебинаредби усташа скупио велики број људи, жена и деце наређено је да свако преда сав новац и ствари од вредностии за себе задржи само 500 динара. Поред тога сви су морали да предају и кључеве од кућа."Људима и женама су чак скидали и бурме и трзали сурово минђуше са [[Уво|ушију]]". Том приликом одузето је 1.500.000 динара у новцу, 15 кг. сребра, и 7 килограма злата у златницима и накиту. Све ово усташе су одмах међу собом поделиле. "Када смо тражили да нам издају признанице на одузети новац и реверсе на одузети накит и друге вредности, усташе су нас најгрубљим тоном одбиле, говорећи да ми сами прибележимо , у својим нотесима колико нам је ствари и новца одузето". Само имање Божице Ђукић у Бихаћу и њене ствари које су усташе узели за себе вределе су 1.500.000 динара.Јосип Клеменчић месар и општински комесар из [[Вргинмост|Вргинмоста]], за време покоља становништва и паљења села у бихаћком срезу опљачкао је од Срба "велику суму папирног новца и и више килограма сребрног новца".<ref name="automatski generisano11">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 107.</ref>

Крајем јануара 1942. године донели су у село [[Бокане]], срез Подравска Слатина, лугар Флаш Емил из Ћералије и још неколико усташа и наредили Србима; Јоци Татићу, Танасији и Николи Цветићу, Милу Матићу и Благоју Ракићу да иду са њима у шуму да лове куне. Пошто нису ништа уловили, при повратку кад су били у шуми званој "Лужњаковац" усташе су рекле [[Срби у Славонији|Србима]]: "Ви ћете бити зечеви а ми ловци" и одмах припуцали на њих убивши Николу Цветића и Мила Матића, док су остала тројица успели да побегну у шуму.<ref name="automatski generisano6">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 201.</ref>

Покољ Срба у Босанској Костајници изведен је 31. јула и 1.2. и 3. августа 1941. године. У Костајници је заседао неки месни усташки "суд" тзв. "одбор" који је пуноправно доносио одлуке о стрељању Срба. Сви Срби из вароши похапшени су и спроведени у затворе месних надлештава и у друге зграде, а одатле су извођени на стрељање. Стрељање је вршено на неколико места: На Унском мосту који спаја Босанску и Хрватску Костајницу, у "Бајића јамама" више железничке станице, на гробљу православне цркве Св. Петра и Павла, на Шнајдеровом гумну, код римокатоличке цркве Св. Ане и на раскршћу путева за села Селиште и Слабину. Велики број срба убијен је по уским и малим улицама Костајнице који воде од главне улице до реке Уне. Лешеве поубијаних Срба по улицама Костајнице и на уском мосту, усташе су "гурнули у Уну да пливају".Поред само одвођења на стрељање Срби су морали скинути са себе одело и изути се, па су их онда у чарапама или босоноге и гологлаве везали жицом по четири, пет или шест у један ред, и по неколико таквих редова гонили пешице кроз варош на стрељање". Са прозора њихових кућа посматрале су их мајке, сестре, жене и деца. Сви су морали да певају српске и хрватске песме, а нарочито "[[Спремте се спремте четници]]". И овде су у хватању, шиканирању и стрељању Срба уз усташе учествовали и многи мештани. Посебно су предњачили син општинског лекара Грго Стипанчић, ђак V разреда гимназије, који се хвалио да је сам убио око 70 Срба, Сајд гимназијалац Цвотник студент филозофије и други. У Костајници су поубијани скоро сви мушкарци који нису успели побећи. У животу је остао Јоца Божанић, који је "неурачунљив човек" и Перо Пузавац кафеџија ожењен Немицом. Њега су спасили пасторци. Тачан број поубијаних Срба у овом масовном покољу у вароши Костајници и срезу не може поуздано да се утврди, али се зна да је само 31. августа стрељано око 1.160. У Босанској Костајници нису мрцварени, злостављани и убијани само Срби из вароши и ближе околине, већ и из удаљенијих места Босне. У раздобљу од 30. јула до 12. августа у Босанкој Костајници је дотеран већи број [[Срби у Босни и Херцеговини|Срба]] "из разних крајева па чак и од Сарајева, Добоја, Зенице и других места у Босни". Жртве су поубијане више католичког гробља. Прво су свучене до гола, затим избодене ножевима или приклане, и многе још полуживе бачене у јаму. По одласку кољача Марија Грубљешић, сва у крви огрезла извукла се испод лешева, довукла до прве куће где су је превили и одвезли њеној кући. Међутим она је после два месеца од задобијених рана умрла. "На том месту заклано је и у три јаме бачено око 200-300 српских глава". Па и доцније су у Босанксу Костајницу довођене групе Срба и ту убијане. Тако су у недељу 31. августа 1941. године усташе довеле 867 Срба, како се тада говорило из јасеновачког логора, и затвориле у стари зрињски град крај Уне. "Ту су их мучили и одатле у групама одводили на брег код римокатоличког гробља и клали их бајонетима говорећи да је штета потрошити и један фишек за Влаха. Сви ови Срби Били су из Добоја.<ref>{{harvnb|Страњаковић|1991|pp=249,250}}</ref>

Многи [[Срби у Босни и Херцеговини|Срби]] страдали су приликом одласка на вашаре у поједине вароши, 27. јула 1941. године на вашару у Босанској Крупи похватани су сви Срби који су се ту затекли.<ref name="automatski generisano22">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 191.</ref>

У Бугојну су маја 1941. Почела прва страдања српског народа. У првој групи било је 22 најугледнија грађанина и сељака који су ухапшени и поубијани изнад села Ивањске, 31. маја 1941. године. Убијања Срба у Бугојну је било и током Јуна, Јула и Августа 1941. године.<ref>Јован Поповић, свештеник Бугојно 3. XI 1947. год. (П)</ref>

Усташе су убијале жене и поједниначно и у већим групама. Наду Кнежевић, свршену медицинарку из [[Бунић|Бунића]], заклали су пред њеном кућом.<ref name="automatski generisano3">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 222.</ref>

Милету Кнежевића, бележника из [[Бунић|Бунића]] , заједно са женом и петоро деце затворили су у шталу и запалили је и они су у њој изгорели.<ref name="automatski generisano10">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 213.</ref>

Крајем јула 1941. У село Ведро Поље, срез Госпић дошли су [[Јаков Блажевић]], адвокатски приправник, Миле Почуча, столар Јуре Наглић студент сви из Госпића и Дане Вујановић студент из [[Дивосело|Дивосела]] сазвали су скуп и на њему предложили да се сав народ склони у шуму пошто ради општег покоља, предстоји напад усташа на село. Млађе људе су позвали да одмах пођу са њима у Дивосело и тамо побију усташе, који су становали у школи. Већина присутних је послушала. Људи су повели своје фамилије, стоку и узели храну колико су могли и склонили се у шуму да би спасили голи живот. Скупили су се сви на пропланку званом Крушковача и улогорили се. Ту је било окупљено око 3.000 душа из села Ведро Поље, Дивосела, Орнице и [[Лички Читлук|Читлука]]. Блажевић са тројицом својих другова и још тридесетак млађих сељака навале на усташки стан у [[Дивосело|Дивоселу]], тројицу усташа убију, а остали њих 7-8 побегну у Госпић. Народ је искупљен на Крушковачи логоровао десетак дана. Међутим једног јутра, у зору усташе су опколиле читав логор и отвориле на њих жестоку ватру из пушака и митраљеза. Настала је страховита паника. Са свих страна чуо се лелек и кукњава рањеника. „Људи жене и деца избезумљени бежали су на све стране, а усташе су кога су год стигле клале и убијале“. Ту је стардало око 1.500 људи, жена и деце, а остатак око 1.000 душа спасао се бекством. „Сви смо бежали према Метку „ каже један учесник. „Међу нама је било много рањеника“. Бежећи тако незнано куд, многи су уз пут у појединим селима остајали код својих познаника и пријатеља, а италијански војници који су их сретали, прихватали су рањенике и камионима слали у разне болнице по Далмацији.<ref>Димитрије Странић, радник из Ведрог Поља, Срез Госпић, Београд 24. VI 1941. год.(К)</ref>

Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из [[Велики Поганац|Великог Поганца]] - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.

Тако су усташе из Загреба и Слуња, 7. маја 1941. дошле у [[Вељун]], срез Слуњ и похватале око 600 Срба , 500 су исте вечери одвели у Хрватски Благај и тамо убили.<ref name="automatski generisano24">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 253.</ref>

У срезу [[Војнић]] приређено је неколико масовних покоља. Из самог Војнића више од 100 Срба убијено је само једног дана 29. јула 1941. на месту званом "Змијин јарак" и то ударцима чекића. У овом срезу нарочито је много страдала општина Крњак, где је било неколико масовни покоља. Само крајем јула 1941. поубијано је око 530 Срба из ове општине. Једног дана у лето 1941. године у Војнићу усташе су похапсиле око 400 људи стрпале у камионе и одвели до шуме зване "Лоскуња", на путу Војнић Тушиловић. Пошто су их избацили из камиона, наредили су боље обученима да се свуку, па су их затим побили ударајући их чекићем и крампом-будаком у главу. "Немогуће је описати пером или изрећи људским језиком грозоте и патње тих мученика. Сапсење је било за онога ко је добио јачи ударац у главу од кога је одмах умро". Најтеже је било за оне који су били теже рањени, јер су неколико дана страшно мучени, а били су чувани да не би ко покушао да их ослободи. После неколико дана неке су поубијали, а неке оставили да остану у најтежим мукама. Тада су успели да се спасу свештеник Јанко Ђ. Малобабић парох у оближљој Рјеци и још два земљорадника, који су побегли у оближњу шуму.

Жупски уред у [[Воћин|Воћину]], срез Подравска Слатина 16. марта [[1941]]. године послао је "преузвишеном" надбискупу др [[Алојзије Степинац|Алојзу СтепинцуСтепинц]]<nowiki/>у телеграм да му драговољно покатоличени[[Покатоличење Срба у НДХ|покатоличен]]<nowiki/>и Срби "на дан славе воћинске општине од седам села пригодом повратка у [[Католичка црква|римокатоличку цркву]] шаљу поздрав као врховном надпастиру уз изразе синовске љубави". Телеграм су потписали мисионар фра Петар Берковић и начелник Чурчиновић.<ref name="automatski generisano29">Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 303.</ref>

У срезу Вргинмост масовно су убијани жене и деца од стране усташа. Често су их затварали у сељачке куће, које би запалили и сви би унутра изгорели. [[Усташе]] су такође нагонили жене да пасу траву. У појединим местима среза [[Вргинмост|Вргинмоста]] после силовања српских жена и девојака усташе би им "одрезали груди и полне органе" говорећи: "Нећете више рађати српске псе".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 221222.230</ref>

Срби из села Сјеничка који су јула 1941. године дошли у Вргинмост да траже дозволу за вршидбу жита, похватани су и убијени. Тада је у једном дану страдало 20 Срба из [[Сјеничак Ласињски|Сјеничка]].<ref name="automatski generisano22" />

На дан прогласа НДХ маса Хрвата у Вуковару манифестујући своје одушевљење демострирањем против Срба, дошла је пред споменик краља [[Александар I Карађорђевић|Александра I]], ујединитеља и срушила га. Скинула је краљеву бисту и главу окренула ка земљи урлајући "нека се напасе цигански и влашки краљ".<ref name="automatski generisano7" />

28. априла 1941. Исте ноћи ([[Масакр у Гудовцу|као у Гудовцу код Бјеловара]]) код Вуковара, на обали Дунава, друге усташе су заклале још 180 Срба и бациле њихове лешеве у реку.<ref>Убице у божје име – Ерве Лоријер Филип Вишњић – Београд pp. 1987 48</ref>

Како добровољце и колонисте тако су и друге Србе усташке власти присилно исељавале са територије своје државе. Августа 1941. усташе су из Вуковара све богатије Србе и интелектуалце "присилно пребацили у Србију, а њихово целокупно имање запленили у корист НДХ". Из Борова као и из других села вуковарског среза, покренули су велики број Срба. У селу Салашу наредили су да се сви [[Срби у Хрватској|Срби]] иселе у року од пола сата, а у њихове куће су довели Хрвате из Загорја. Др. Јова Новаковић лекар из Борова прича како су њега , његову породицу и још много Срба из Борова насилно иселили. 22. августа 1941. године дошло је у његово двориште 10 усташа наоружаних пушкама и митраљезима и наредили му да се за 10 минута са двоје деце спреми за полазак и понесе само најпотребније ствари. Новаковић је наредбу извршио у одређеном року: повео је децу, узео свежањ ставри, повео служавку и дошао на станицу где је већ чекало, око 30 породица са децом. После четворочасовног ишчекивања потрпали су их у фургоне које су споља "замандалили" не рекавши куда их воде. возили су се 24 сата, онда се воз зауставио на станици Гуња. Ту су чекали 3 и по сата док су их истоварили, потрпали на сељачка кола и одвезли 14 километара испред [[Брчко|Брчког]] "и истоварили нас на једној голој пољани на обали Саве преко пута Брезовог Поља". Одатле су после пребачени у [[Србија под немачком окупацијом|Србију]].<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 117.</ref>

Окупација Глине извршена је одмах по проглашењу [[Независна Држава Хрватска|НДХ]]. Истог дана хрватско становништво у Глини обукло је усташке униформе и наоружало се и окитило усташким амблемима и хрватским тробојкама и у надлештвима узело сву власт у своје руке. Целом том акцијом руководила је усташка организација , која је у Глини створена још 1930. године под руководством тамошњег адвоката др. Пука, доцнијег министра у Павелићевој влади, и лекара др Ребака Јураја. Обојица су доцније били у вези са Павелићем у инсостранству. У усташку организацију њих двојица су увукли "велики део Хрвата и олоша" а одраније су располагали оружјем и другим потребним материјалом за преузимање власти у датом моменту".

Поред споменика владарима порушени су и сви споменици подигнути културним и просветним радницима, државницима , црквеним великодостојницима и изгинулим Србима у XIX и XX веку, У Добоју су срушени споменик и костурница Срба, помрлих у интернацији у Добоју [[1915]].1916 године, за време Првог светског рата, а подигнута 1938 године.Др Драгутин Камбер жупник из Добоја и усташки функционер, уочи Спасовдана 28. маја. 1941. Године послао је акт проти Дучићу тражећи од црквеног одбора да у својој режији и о своме трошку сруше споменик, а сав материјал од споменика да се превуче пред жупников двор. Црквени одбор је оклевао да изврши наредбу о рушењу споменика. Али кад се Камбер подршком из Загреба, утврдио на власти у Добоју, још је енергичније захтевао да се споменик сруши. Можда по Камберовом наговору пријавио се каменорезац Феликс Богдановић, који је споменик и поставио, да ће га без икакве штете порушити тако да се касније може опет поставити. Он је најмио раднике, поставио око споменика скеле, али није могао наћи чекрк помоћу кога би скидао огромне тешке делове споменика. Црквену општину овај посао стајао је 9.000 динара. Али како општина није имала новца да плаћа рад око рушења споменика, то је демонтирање споменика обустављено. Сада се лично понудио градитељ споменика Немац Франц Штумпф, који је руководио грађењем цркве у Добоју, и предложио да се споменик минира. Јер од тога неће бити велике штете, пошто је он саграђен од тврдог камена гранита. Експлозив за рушење дала је немачка војска, као и своје војнике за рад, те је тако споменик оборен 27. VI 1941. Године око 5 часова по подне.

На дан 21. априла 1941. усташе су у парохијском стану у селу Добрљину, срез Босански Нови, изболи ножевима слику бањалучког митроплоита [[Митрополит Василије|Василија]], "украли са писаћег стола моје скупоцено налив-перо, а орман са парохијским протоколима и архивским списима варварски поцепали и уништили све, однели ручну гвоздену касу црквене општине са готовином од 40.000 динара, моју уложну кљижицу на 20.000 динара, уништили полису осигурања од 1.500.000 динара, и однели мој целокупни намештај кућевни и све друге ствари".<ref name="automatski generisano14" />

У селу Бачуги срез Глина, шесторица усташа[[Усташка војница|усташ]]<nowiki/>а упала су у кућу некога Јањатовића и силовали му кћер од 15 година. "Отац је секиром покушао да одбрани кћер, али су га усташе изболи ножевима и везали више кревета, а мајку ниже. Отац и кћер су умрли, а мајка је полудела".<ref name="automatski generisano12" />

Један одред Хрватских војника, који је дошао у Зворник, прошао је у теретном аутомобилу кроз Дрњачу са једном великом и више мањих [[Застава Хрватске|хрватских застава]], дерући се из свег гласа: "Живела Независна Држава Хрватска", доле Србија, живео хрватски народ, доле Власи".<ref name="automatski generisano7" />

У [[Жута Локва|Жутој Локви]] срез Бриње, септембра 1941. усташе су "покупиле одреда све Србе, одвели у оближњу шуму и тамо убили".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 259.</ref>

Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из [[Велики Поганац|Великог ПоганцаПоганц]]<nowiki/>а - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.

[[Видовдан|Видовдански]] талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издавја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког самостана. При масакрирању и и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30. јуна и 1. јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од „Кристових слугу“ из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава.

Нарочито је интересантан случај са покољем Срба у селу Миостре. Ово село већином муслиманско и само је у једном крају имало 37 српских кућа. "Данас овај заселак не постоји, куће су све разрушене, народ без обзира на доба и пол поубијан, а тела њихова побацана у једну пећину ниже села". Из целог села остало је у животу само пет душа, људи који су се затекли у заробљеништву у Немачкој и једна девојка коју је један муслиман узео за жену и тако је спасао. Остала је још једна девојчица која је приликом масовног убијања била рањена и изгубила свест. Кад су убијане носили да баце у бездан-[[Пећина|пећину]] понели су и њу, рачунајући да је мртва. Касније је дошла свести и како је била међу горњим лешевима , то се на неки начин испузала, спасила и остала у животу. "Српску земљу ору данас муслимани"<ref name="automatski generisano18" />

У јулу 1941. године из Нове Градишке исељено је 50 српских породица. Оне су прво отеране у [[логор Цапраг]], а одатле пребачене у Србију.<ref name="automatski generisano21" />

Фрањо Матица жупник из Нове Градишке и истакнути сарадник [[Усташе|усташа]], захтевао је од Срба да сваке вечери долазе у цркву, где им је држао часове из веронауке и проповеди "у којима је нападао православну веру, а хвалио римокатоличку". Једном на часу веронауке оштро запитао присутне: "Хоћете ли се покрстити или не, ако нећете, нарочито нагласивши, Бог је на небу , усташе су на земљи, а Јасеновац по сриједи, и сада хоћете или нећете"? Приликом покрштавања Матица је новим католицима говорио да морају "заувјек заборавити српску вјеру, јер то није вјера, јер је поглавник рекао да признаје само католичку вјеру, а сви они који њу не признају, који се још држе српске вјере да ће их истрјебити из своје земље". За овај рад добијао је од усташке државе специјални хонорар од 4.000 куна месечно.<ref name="automatski generisano15" />

За време недељног вашара (пазарни дан) у Огулину, 28. маја 1941. године ухапшено је око 40 највиђенијих грађана и сељака из Огулина и околине. После тога крајем јуна огулинска општина преко добошара објавила да Срби убудуће могу слободно посећивати вашаре, међутим кад су неки сељаци из [[Горње Дубраве|Горњих Дубрава]] дошли у Огулин на вашар, усташе су их ухватиле и убиле.<ref>{{harvnb|Страњаковић|1991|pp=191,192}}</ref>

Стевана Ђуричића свештеника из Огулина, усташе су крајем месеца маја, сачекале кад се враћао кући са дужности из огулинске болнице и ухапсили. Из Огулина је спроведен у Карловац, а из Карловца у Вргинмост, где је страховито мучен, да су његови јауци окупљали свет око затвора. Одатле је одведен у Глину у затвор где је настављено мучење. Поред других мука усташе су га присиљавале да једе људски измет. Када је он то одбио, стављен је на теже муке. Из Глине је одведен у полицијски затвор у Загребу у петрињској улици. Из ћелије је вођен два пута у подрум на мучење, где су га пљували, ударали по целом телу, газили и чупали му браду и бркове. Из Загреба је одведен у [[копривнички логор Даница]]. Ту га је видео прота Иса Пејиновић и како је био страшно имучен и унакажен, једва га је познао. Одатле је послат у Госпић, где му се губи сваки траг.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 157.</ref>

Из Осијека и околних села Даља и [[Бијело Брдо (Ердут)|Бјелог Брда]] насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 118.</ref>

Велики део хрватског народа схватио је оснивање [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] као прилику за обрачунавање са свима омраженицима, на првом месту са Србима. Стога је од првог дана почело хапшење и прогањање Срба и уништавање свега што носи српско обележје. У Пакрачком срезу одмах после [[6. април|6. априла]], а нарочито после проглашења независне државе, на српским кућама су осванули натписи: "Бјежте Срби, долази Павелић (ЖАП)", "[[Србе на врбе]], свиње преко Дрине" (ЖАП)".<ref name="automatski generisano7" />

"Одмах по проглашењу [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] усташе су у појединим селима среза Перушић почели понеке [[Срби|Србе]] одводити од њихових кућа.<ref name="automatski generisano16" />

У селу Пискавици срез Бања Лука усташе су на дан [[Света три јерарха|Св. три Јерарха]] 1942. године побили 126 лица. Долазећи од Бање Луке возом, [[Усташка војница|усташе]] су напустиле воз код железничке станице Ивањска, распоредиле се и пошле у село, убијајући свакога на кога су наишли на путу или кућама.<ref name="automatski generisano18" />

Крајем [[Мај|маја]] 1941. године [[Независна Држава Хрватска|хрватске усташке власти]] су покренуле све Србе из села око Плитвичких језера и протерале их у Двор у Босну, "са мотивацијом да на Плитвичким језерима и околици, као хрватском купалишном месту, не сме бити ниједног Србина". Њихове куће домаћи Хрвати су прво опљачкали па онда већину попалили. Сви ови Срби исељени су по наредби великог жупана у Бихаћу Љубомира Кватерника. Међутим после три месеца, када је италијанска војска запосела Лику, ови су се Срби вратили на згаришта својих домова. Прота Богуновић Никола парох у Притоци, као очевидац каже да су месеца јуна 1941. протеране све српске породице из цијеле општине Плитвичких Језера. Све што су имали од покретне имовине остало је у кућама. "Једне кишне ноћи сав тај народ, праћен наоружаним усташама, превезен је на реквирираним колима околних села непосредно испред мог парохијског стана у Притоци. Поворка кола трајала је три часа. сав овај народ избачен је и остављен по селима од Босанског Петровца до Дрвара".<ref>{{harvnb|Страњаковић|1991|pp=118,119}}</ref>

У Подравској Слатини виђенији су [[Срби у Славонији|Срби]] затварани и у затвору батинама присиљавани да се покатоличе. Они који су поднели молбу за покрштавање одмах су пуштани на слободу, док они који су били на слободи, а нису поднели молбе за католичење одвођени у затворе, тучени и присиљавани да то учине. Тако су поступали и у селима овога среза.<ref name="automatski generisano29" />

У малом селу Пријебоју, на [[Плитвичка језера|Плитвицама]] код Коренице, живео је гостионичар Иван по народности Хрват који је дошао из Америке. Због његове велике дебљине и огромног стомака сељаци су му дали надимак "волоња". Његова жена Ружа помагала му је у гостионичарском позиву. За време масовног покоља Срба у том месту Ружа је својеручно клала сељаке Србе, мештане доведене из околине. Сваки дан су усташе доводиле мање или веће групе несретних људи које је жена Ивана "волоње" пред својом механом клала и убијала.<ref name="automatski generisano20" />

У срезу Славонска Пожега, људи су одвођени и дању и ноћу у усташке затворе, али су само ноћу саслушавани и старшно мучени. После саслушања неке су оставњали у затвору, да би их и у наредним ноћима стављали на муке, а потом испребијане и измучене пуштали кућама. Неки су, пак после мучења одводили у оближње поље или у шуму и ту их убијали. По причању другог свештеника из истог среза над Србима је одмах почео "незапамћен терор". И по дану и по ноћи усташе су тукли , мучили, пљачкали и убијали Србе. " Нико није био сигуран. Свештеницима је забрањивано савко чинодејство. Јдне ноћи су и мене напали. Претресли су ми кућу, тобоже тражећи оружје, и оптужили ме да сам пуцао у сопствени раио-апарат када је Павелић говорио при оснивању хрватске државе, иако је апарат био потпунио неоштећен. У мојој парохији било је око сто усташа, који су одмах предузели читаву хајку на [[Срби у Славонији|Србе]]. И људи и жене и деца морали су бежати готово сваког дана из куће у шуму и сакривали се. Тог дана у мојој парохији погинуло је 14 Срба, а многи су премлаћени да никада оздравити неће. Пуцало се и убијало свуда.<ref>{{harvnb|Страњаковић|1991|pp=74,75}}</ref>

Пре рата смиљанска парохија бројала је преко 1.000 српских душа, 1948. године било их је свега 112, од којих је само 30 особа становало у Смиљану[[Смиљан]]<nowiki/>у, остали су живели у Госпићу, јер у своме месту нису имали зграда у којима би могли да станују. Прота Пејиновић је 1948. године био у Смиљану и овако га описује: парохија смиљанска данас је празна. У том лепом и романтичном месту данас је човек срећан да нађе некога живог кад кроз село пролази. Свуда влада нема тишина, тако рећи и птице у гајевима не певају. На човека ова пустош , развалине и паљевине, ова тишина, оно гробље порушена црква и парохијски стан делују неисказано тешко и мучно, тако да би човек најволео да почива у оној раци, у којој су заједно сахрањена 462 Србина-православца".<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 257.</ref>

У Сремској Каменици усташе су одмах отпочеле пљачкање и развлачење покућства из официрских и подофицирских станова. Жандармеријске школе, из Енглеско-југословенске болнице за децу туберкулозних костију, из многобројних вила и станова Срба, Новосађана, расејаних по каменичким виноградима, затим из Домаћичке школе Краљевског фонда и то у корист тамошње римокатоличке жупне цркве. Усташе су отимале и оно мало понеких ствари, стоке и другог, српским изгнаницима из бачких колонија, који су се непрегледним масама пешице преко Фрушке горе, повлачиле у правцу својих некадашњих огњишта, остављајући за собом, гробове деце, стараца и старица, помрлих од умора и глади и злостављања. Одузимало се одело, обућа, и све до доњег рубља војницима Србима који су се враћали својим кућама у Бачку и обратно из [[Бачка|Бачке]] у Србију.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 102103</ref>

У Суњи су усташе дочекивали возове нарочито из Бање Луке, хапсиле све Србе железничаре и одводили их на "мрцилиште на Саву, тамо убијали и у [[Сава|Саву]] бацали"<ref name="automatski generisano19" />

У Тузли су усташе, првих дана по оснивању НДХ, формирали једну свечану поворку, дошли са музиком пред споменик краља Александра, одсвирали посмртни марш и оборили споменик кличући [[Анте Павелић|Павелићу]]. Затим је поворка отишла до дома Краља Петра и ту на исти начин срушила бисту [[Петар I Карађорђевић|Краља Петра]], а пред реалном гимназијом бисту др. Ђорђа Лазаревића. Затим су дошла кола за ђубре градске општине па су на њих натоварили све бронзане остатке поменутих споменика и одвукли.<ref>{{harvnb|Страњаковић|1991|pp=80,81}}</ref>

У Тузли су скинуте табле на којима су имена улица написана ћирилицом и постављене нове са именима римокатолика и муслимана написаних латиницом. Владичанској канцеларији у Тузли дат је рок од 3 сата да се скине [[Ћирилица|ћирилички]] натпис са установе једне њихове задужбине.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 82.</ref>

У Хрватској Костајници су двојица [[Усташе|усташа]] јурили једну [[Жена|жену]] да силују . "Она је бежала док је могла, а када је посустала, стигли су је и оборили је на земљу и један од њих је ударио ногом у потиљак тако снажно да јој је одвалио свод лобање. Крв и мозак су се пролили по његовој ципели , а он је њеном косом обрисао мало ципелу и продужио даље".<ref name="automatski generisano4" />

Крајем јула 1941. године у село Рујницу срез Цазин дошли су наоружани муслимани усташе и похапсили велики број Срба. Тада су из Рујнице одвели у Цазин 450, а у Врсту 300 [[Срби|Срба]]. Они који су одведени у Врсту, отерани су на брдо Курјаково у близини жандармеријске станице где су ископали себи јаму, преко њих посули креч, а хаљине убијених Срба поделили између себе. Од свих ових несрећника успели су да се спасу само двојица: Ђука Шамија и Ђока Шевић. Они су били само рањени и у јаму бачени. Када се спустила ноћ усташе су отишле, а ова двојица су изашла из јаме, отишла у село и испричала шта су све доживели. Они пак Срби који су одведени у Цазин задржани су неколико дана у затвору у којем су страшно тучени и грозно мучени. Једног дана су их голе свукли и извели из затвора одвели на Бело брдо близу Цазина, побили закопали а њихово одело усташе су између себе поделиле.<ref name="automatski generisano23" />

Милутин Ловрић земљорадник из Цијановића Брда у лето 1941. године са женом је отишао на вашар у [[Слуњ]] да прода пар волова. Пошто је волове продао и пошао кући усташе су га још у вароши ухватиле, отеле му 10.000 динара од продатих волова, одвели га и убили, а жену пустили кући.<ref name="automatski generisano22" />

Из Цетинградске општине Слуњ [[Илиндан|2. августа]] 1941. године на поменутом месту Мехино Стијење убијено је преко 300 [[Срби|Срба]].<ref name="automatski generisano24" />

Млади жупник Августин Краљ, ватрени усташа мисионар и душебрижник, активно је учествовао у присилном [[Покатоличење Срба у НДХ|покатоличавању]] Срба, сматрајући да то ради у корист Бога, цркве и христовог народа. Свој прегоран рад на првођењу православаца у католичку веру довео је до савршенства у селу Црквеном Боку, 1942 године где је образовао хорове, одржавао мисе и слично. Србима прелазницима увек је доказивао да су Хрвати, да нису никада били Срби, „ да су вас у своје време покрстили у православне и зато се тога не требамо ничега бојати“. Када су октобра 1942. Године у село дошле неке усташе, народ се уплашио , али их је жупник уверавао да се немају чега плашити. Међутим три дана доцније, изненада јасеновачке усташе опколиле су целу општину. Заједно са усташама био је и млади жупник. Он је у зору ишао са једном групом усташа која је пред собом кроз село гонила „жене, децу напола голу онако како су их истерали из кревета“. Жупник је био у мантији, каљав до колена , јер је преко росних ливада и ораница ишао и показивао пут усташама како најбоље да опколе целу општину да нико од Срба не би могао да побегне у шуму. Када га је један Србин упитао шта се то дешава , Краљ му је одговорио „Не бојте се ништа, идете до Саве и вратићете се својим кућама. Немојте да би нетко бегао“. Међутим овај није жупнику поверовао , искористио је гужву и магловито време, утекао у шуму и спасао живот. Усташе су похватале око 2.000 душа, отерале их све у логор, у [[Логор Јасеновац|Јасеновац]], док су 34 особе на грозан начин убили у самом селу. Међу поубијанима једна девојка је „била на колац набијена“ , а једном младићу су били отсечени поједини делови тела итд“. Против оваквог поступања усташких власти са покрштени Србима у Црквеном Боку жупник се пожалио и самом поглавнику, али не зато што га је сматрао нехуманим, већ што је Краљ остао без „без својих верника“ па је тражио да се отерани народ врати кућама. У својој преставци жупник истиче како су Срби опљачкани „највећим делом од сусједних католика“. Овакве поступке треба спречити само зато што се „тиме квари наш чисти католички народ, који сигурно не би направио толико крађа, да му се за то није дала прилика“. Овом грандиозном сведочењу није потребно никакво објашњење.<ref>Суђење Лисаку, 382-3: Magnum Crimen 764-5</ref>

У селу Црквеном Боку, срез Костајнички, Стоју Иванчевић стару 26 година [[Усташка војница|усташе]] су убиле на тај начин "што је у њене полне органе стављен дрвени колац широк отприлике 3 до 4 цм па онда ударан све док није прошао кроз цело тело девојке до стражњег дела прсију, раздеравши је све унутрашње органе. Сам колац који је био дуг два метра, вирио је једним делом скоро половином из девојчина тела, док је другим делом био у њој самој... Врх коца је био избио из грудног коша на горњој половини ребара. Жену Ану Злокопа нашли смо потпуно унакажену: њој су били одсечени нос, уши и дојке. Бошко Рок и његова жена Ана били су заклани; они су били повалени на земљу тако да им се тело налазио са једне стране а главе с друге стране подметнутог пања. Заклани су ножем. Главе су остале на једној а тела на другој страни овога пања. Кћерки Дамјана и Наце Ракић, старој 15 година пресекли су дојке и кроз отворе протурили руке у грудни кош. Све жртве видео сам својим очима". Каже Петар Турајлић, лугар из Црквеног Бока. "Било је после извршених убистава случајева да су прасад јела лешеве док су касније сељаци из села налазили одгрижене руке, ноге и друге делове тела, испроваљиване грудне кошеве, разбацана црева и прегрижена лица.<ref name="automatski generisano4" />

Од 1.760. до сада евидентираних жртава међу српским становништвом у Чапљини и околини, од хрватских усташа страдало је 1.649 лица, а то је 15 пута више него што су их убили Италијани, Немци и [[Југословенска војска у отаџбини|четници]].

Крајем 1941. године из Кордуна дотерано је у [[логор Јасеновац]] 200 жена и деце. Међу њима је било само неколико старијих жена, а остале су биле младе, а деца мала. Сви су они преко залеђене Саве отерани у место [[Чуклинац]], затворени у једну шталу и у њој изгорели. "Врисак ових несретних жена и деце чуо се преко Саве у селу Уштици".<ref name="automatski generisano3" />

Усташе су у августу [[1942]]. године затвориле много [[Срби|Срба]], а међу њима и Кузмана Славујевића. Када је око 5 сату ујутро дотеран у двориште среског начелства "и видео доведену малу српску децу, толико је био ганут, а у исто доба и разјарен, да је усташама псовао мајку". Како су му руке биле везане на леђима, ухватио је зубима најближег усташу за гушу". У том моменту му је прискочио Виктор Томић, ударио га железном полугом по глави тако жестоко да је одмах онесвешћен пао на земљу. Да би га привели свести, полили су га водом, однели у подрум, где је било других [[Срби|Срба]] затвореника, и ту му пред свима најпре чупали клештима нокте са ногу и руку, а потом му ножем одрезали обе руке заједно са плећкама, те је у највећим мукама умро.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 271.</ref>

[[Срби]] су између осталог уцењивани и у виду разних контрибуција. Тако је у Шидском срезу појединим селима било одрђено да плате 100,150 па и више стотина хиљада динара. Село Батковац имало је да плати 150.000. Разрез је био учињен према имовном стању грађана, тако да су појединци имали да дају између 5.000 и 20.000 динара. Сваком Србину који није дао новац саопштавано је да се одмах сели у Србију, а целокупна имовина му је одузимана у корист хрватске државе. При полагању новца свако је мора да потпише изјаву да новац даје драговољно "за унапређење усташког покрета". Угледни трговац Молдован из села Јамена, није донео тачно назначену суму у одрђени час, па је због тога заклан у усташком стану у Шиду.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. [[Драгослав Страњаковић]], Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 110.</ref>