Теодора Смилец — разлика између измена

| претходник = [[Симонида Немањић|Симонида]]

Теодора је удата за Стефана, док је он још носио титулу „[[млади краљ|младог краља]]“, управљајући [[Зета|Зетом]], са седиштем у [[Скадар|Скадру]]. Међутим, након неуспеле побуне против оца, краља [[Стефан Урош II Милутин|Стефана Уроша II Милутина]], [[1314]]. године, сада већ бивши [[престолонаследник]] Стефан, делимично је ослепљен и, заједно са породицом - супругом Теодором и малолетним синовима [[Стефан Урош IV Душан|Душаном]] и [[Душиц Неманић|Душицом]], протеран у [[Цариград]]. Тамо је Стефанова породица, под надзором византијског цара [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]], Милутиновог таста, боравила седам година. Уз посредовање српске Цркве, заточеници се враћају у Србију, и све до Милутинове смрти, остају у жупи [[Будимља|Будимље]]. Међутим, након смрти краља Милутина, [[29. октобар|29. октобра]] [[1321]]. године, у Србији, почиње борба за власт. До тада, како веровало, слепи Стефан, обнародује да му се повратио вид и отпочиње борбу за очево наслеђе. За све ово време, које није било нимало лако за Стефана и његову породицу, Теодора је пружала безрезервну подршку своме супругу, бивајући његов морални ослонац. Она је та, која је бившем престолонаследнику, нарочито у моментима када му је престо био само пусти сан, давала снагу и наду у преокрет. Када је њен супруг, коначно, успео у својој борби, крунисавши се за краља, [[6. јануар]]а [[1322]]. године, Теодора није дуго уживала у плодовима те победе. Нова српска краљица преминула је октобра месеца исте године. Мајка првог српског цара, Стефана Душана, сахрањена је у задужбини свога свекра, краља Милутина, у [[Манастир Бањска|манастиру Бањска]].