Александар I Павлович — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (standardizacija)
м (Бот: исправљена преусмерења)
| отац = [[Павле I Петрович]]
| мајка = [[Марија Фјодоровна (супруга Павла I)|Марија Фјодоровна]]
| супружник = [[Јелисавета Алексејевна|Elizabeth Alexeievna]]
| деца = [[Grand Duchess Elizabeth Alexandrovna of Russia]], [[Nikolai Lukash]]
| грб =
== Рани живот и долазак на власт ==
[[Датотека:Youngemperoralexander.jpg|250px|мини|лево|Александар 1800. године]]
Рођен је у [[Санкт Петербург]]у као син великог војводе Павла, касније и цара [[Павле I РомановПетрович|Павла I Романова]]. Мајка му је била [[Марија Фјодоровна (супруга Павла I)|Марија Фјодоровна]]. Александар и његов млађи брат [[Константин Павлович Романов|Константин]] су у младости живели на двору своје бабе, [[Катарина Велика|Катарине Велике]]. Неки извори тврде да је Катарина планирала да лиши свога сина Павла наслеђа. Александар је на слободоумном двору своје бабе упијао принципе [[Жан Жак Русо|Русоове]] филозофије. Међутим, од свога тутора, гувернера [[Николај Салтиков|Николаја Салтикова]], упија традиције руске аристократије. Александар се 9. октобра 1793. године, са свега 15 година, оженио Лујзом Баденском, која је узела име [[Елизабета Алексејевна]]. Катарина је умрла новембра 1796. године, пре него што је стигла да Александру завешта престо. Тако је на престо дошао Павле. Непопуларна Павлова политика створила је новом цару широку опозицију. На цара је 1801. године извршен атентат, инспирисан од стране Енглеза, незадовољних тзв. [[Друга лига неутралних|Лигом неутралних]], формираном од стране руског цара. Лига је окупљала државе које се, након изласка Русије из [[Друга коалиција|Друге коалиције]], нису желеле мешати у рату Британије и Француске. Александар се налазио у палати у тренутку атентата. Историчари и даље расправљају о његовој умешаности у атентат. Чињеница је да је у тренутку очеве смрти био спреман да преузме престо. Дошао је на власт 24. марта 1801. године у Кремљу. Крунисан је 15. септембра.
 
== Унутрања политика ==
 
=== Опозиција ===
У доба највеће реакције и феудалне самовоље појавила се група младих официра интелектуалаца из редова самог племства која је желела да завереничким методама извојује Русији неопходне реформе и преображај. Прво тајно друштво формирано је у Петрограду 1816. године и носило је назив „Савеза спаса“. Две године касније основан је „Савез благостања“, такође у Петрограду. Оно је било масовније и укључивало је у своје редове и интелектуалце (укључујући и песника Александра Пушкина). Ова два друштва брзо су се распала. Замениле су их две нове организације; прво је Северно друштво (Петроград), а друго Јужно друштво (Украјина). Два друштва међусобно су сарађивала. Јужно је било радикалније јер се залагало за укидање монархије и проглашење Руске републике. До револуционарног иступа завереничких друштава дошло је након смрти цара Александра, децембра 1825. године. Устанак је познат као [[декабристи|побуна декабриста]].
 
== Русија у Наполеоновим ратовима ==
{{Посебан чланак|Наполеонова инвазија на Русију}}
[[Датотека:Battle of Borodino 1812.png|300px|мини|Битка код Бородина]]
Јуна 1812. године отпочео је француски поход преласком трупа преко реке Њемен. Руси су на почетку рата предложили преговоре. Када их је Наполеон одбио, више их нису нудили. Наполеон је желео да му Руси дају одлучну битку. Барклеј му је измицао остављајући иза себе спаљену земљу. Руси су упорно одмицали, а Французи су их упорно гонили. Обе армије трпе губитке због врућина, несташица хране, санитетског материјала и сл. Гину и људи и коњи. После готово двомесечне потере, прва већа битка вођена је [[Битка код Смоленска (1812)|код Смоленска]] (август). Смоленск је био потпуно уништен и спаљен, а Руси се повлаче. Французи имају велике губитке. Долази до сукоба унутар руске команде. Багратион је заступао сукоб са Французима, док је Барклеј желео да се настави са тактиком повлачења. Барклеј је смењен, а на његово место дошао је [[Михаил Кутузов|Михаил Иларионович Кутузов]], ученик [[Александар Суворов|Александра Суворова]]. Он је наставио тактику повлачења знајући да против Наполеона нема шансе у отвореном сукобу. Међутим, Французи су се почетком септембра нашли пред Москвом. Кутузов није могао да преда град, мада је знао да у бици нема шансе. Тако је 7. септембра 1812. године вођена најкрвавија битка Наполеонове епохе, [[бородинска битка|битка код Бородина]]. Вођена је од 5 сати ујутро до 6 сати поподне. Обе стране губе преко 50.000 војника и око 50 генерала, заједно са Багратионом. Руска војска је поражена. Наполеон је касније, на Светој Јелени, назвао битку код Бородина својом најтежом битком бележећи: Најстрашнија од свих мојих битака је она коју сам дао под Москвом. Французи су се у њој показали достојни да извојују победу, а Руси су се показали достојни да не буду побеђени.
 
Кутузов наређује повлачење те Французи 14. септембра улазе у Москву. Град је био пуст, а током вечери подметнути су пожари на неколико места. Изгорело је ¾ града, а сам Наполеон је морао да бежи из Кремља. Стрељано је 400 паликућа. Наполеон је 34 дана провео у Москви чекајући понуду за мир која није долазила. Тако је октобра издао наређење за покрет ка југу. Кутузов му се супротставио код места Малојарославец. Французи нису успели да пробију руску одбрану, а сам Наполеон умало је био заробљен. Након битке, француски цар је наредио повлачење. Кутузова армија кренула је у потеру и наносила је непријатељу велике губитке, заједно са партизанским одредима. Битком на Березини француска војска дефинитивно је поражена. Томе је допринела и оштра руска зима на коју Французи нису били навикнути. Наполеон је напустио главнину војске и сам кренуо ка Паризу у који стиже децембра. Рат је био изгубљен. Од читаве војске спасло се свега 30.000 људи.
=== Наполеонов пад ===
{{Посебан чланак|Битка код Ватерлоа}}
Наполеон је у току зиме 1812/3. године на брзину образовао нову армију од 300.000 људи. Неискусна армија сукобила се са војском [[ШестаРат коалицијашесте коалиције|Шесте коалиције]]. Она је створена марта 1813. године од стране Британије, Русије, Аустрије, Пруске. Одлучујућа битка вођена је од 16. до 18. октобра 1813. године [[битка код Лајпцига|код Лајпцига]]. Позната је и као „битка народа“. Саксонија и Шведска су пред битку прешли на страну коалиције. Наполеон је поражен у бици, а његово царство се расипа. Губи поседе на Балкану, у Немачкој и Италији. Одлучујућа и последња Наполеонова [[битка код Ватерлоа]] вођена је у Белгији. Био је то обрнути [[Битка код Маренга|Маренго]]. Блихер је избавио коалицију и свежим снагама однео победу. Ствар је могла имати обрнути исход да је Груши, попут [[Луј Дезе|Луја Дезеа]] 1800. године, напао [[Гебхард Леберехт фон Блихер|Блихера]]. Наполеон је после пораза запао у апатију. Поново одбацује Карноову идеју о општенародном рату. Прихвата безусловну капитулацију и напушта Париз. Одлази у Рошфор где се 13. јула предаје Енглезима. Два дана касније укрцан је на брод који га одвози за далеко острво Сцвету Јелену, изгубљено у Атлантском океану. Тамо је провео последње године живота. Умро је 5. маја 1821. године.
 
=== Кореспонденција Петра I Петровића са Алексадром I ===
{{Посебан чланак|Бечки конгрес}}
[[Датотека:Europe 1815 map en.png|300px|мини|Европа после Бечког конгреса]]
На јесен 1814. године, након завршетка рата Шесте коалиције, окупило се у Бечу 216 представника свих европских држава, сем Турске. Бечки конгес највећи је међународни дипломатски скуп у дотадашњој историји и то ће остати све до 1918. године. Сви учесници, укључујући и француског представника [[Шарл Морис де Талеран|Таљерана]], били су одлучни противници револуције и желели су реконструкцију Европе по принципима легитимизма. Међутим, уместо простог враћања на раније стање, прихваћен је низ компромиса. Велике силе су тако шириле своју територију. Границе су прекрајане, а политички системи мењани у складу са њиховим интересима. Прву реч на конгресу водили су руски цар Александар и аустријски канцелар [[Клеменс Венцел фон Метерних|Метерних]], пруски министар председник гроф Харденберг, британски министар спољних послова Кестлери и француски министар Таљеран. Пруска је била најмање утицајан члан од великих сила. Велике силе су 9. марта 1814. године потписале мир у Шомону којим су се обавезале да ће се значајна питања решавати заједно, за дипломатским столом. У ту сврху је и сазван конгрес. Сем великих сила, ниједна друга учесница није битније одлучивала у доношењу одлука. Све је решавано на тајним састанцима, баловима, свечаностима, позоришним комадима и пријемима, у кругу петорице представника великих сила. Русија је желела да што потпуније обнови феудални поредак у Европи и прошири свој утицај. Зато је подржавала пруско-аустријско супарништво у немачком свету и залагала се за очување довољно јаке Француске како би спречила превелико снажење Британије. Територијалне претензије Русије ушле су у правцу Великог Варшавског Војводства, Бесарабије и Финске.
 
Пред новом Наполеоновом претњом (сто дана), учеснице Конгреса преовладале су своје несугласице, обновиле споразум у Шомону и образовале седму коалицију. Неколико дана пред Ватерло, представници великих сила ставили су потписе на „уговор о реконструкцији Европе“. Русија је добила највећи део Пољске, Финску и Бесарабију.
| 4 = 4. [[Петар III Фјодорович]]
| 5 = 5. [[Катарина Велика]]
| 6 = 6. [[Фридрих II Еуген, војвода од Виртемберга|Фридрих II Еуген]]
| 7 = 7. [[Фредерика Доротеја од Бранденбург-Швета]]
| 8 = 8. [[Карл Фридрих, војвода од Холштајн-Готорпа]]
1.572.075

измена