Милан Петровић (лекар) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 19:
 
== Живот и каријера ==
Милан Петровић, каоКао најмлађе дете у породици Димитрија и Васке Петровић, рођен је у [[Ниш]]у [[15. мај|15/28. маја]] [[1886]]. Отац му је био познати нишки трговац и кафеџија, из породице Петровић која се доселила у [[Ниш]] у првој половини [[18. век|осамнаестог века]]. Димитрије и Васка Петровић имали су деветоро деце, четири сина и пет кћери: Мариолу, Даницу, Лепу, Кату и Драгу, синове Тасу и Милана.<ref name=autogenerated1/>
 
Основну школу и гимназију похађао је у [[Ниш]]у,
Милан је похађао основну школу и гимназију у [[Ниш]]у....''„Као{{цитат2|Као одличан ђак у нишкој гимназији, Милан је волео да чита, интересовао се за писање. Учествовао је у раду ђачке књижевне дружине, која му је омогућила прве наступе, успехе и почасти. У Првој нишкој гимназији био је и председник литерарне дружине „Његош“...''<ref>Петровић, Р., ''Прва нишка гимназија 1878-1968,'' Гимназија “Стеван Сремац”, Ниш, 1972.</ref>}}
 
Након завршене матуре [[1904]], испраћен од своје многобројне родбине Миланотишао је отишао у [[Беч]], да изучи медицину и постане доктор...''„Али,
{{цитат2|Али, живот у Бечу је тражио више, на шта је још поноснији син реаговао на свој начин. Уместо да кука и тражи више, Милан је одлучио да пронађе свој начин и помогне родитељима, који имали обавезу да осморо деце издржавају и школују. У току распуста уписао је додатне студије зубарства, потом нашао посао код једног од зубних лекара у Бечу“..Бечу.''<ref name=autogenerated1/>}}
 
У то периоду известан број студената из [[Србија|Србије]] студирао је медицину у [[Француска|Француској]], па је и Милан одлучио да студије настави на [[универзитет]]у у [[Париз]], ''„да у новој културној средини продуби своје образовање и научи [[Француски језик]]“''. Након шеснаест месеци проведених на студијама у Паризу Милан се вратио у Беч, и [[1909]]. окончао студије медицине на Бечком универзитету.
 
По завршеном [[факултет]]у у [[Беч]]у др Милан Петровић се почетком [[1910]]. године вратио у [[Ниш]] и исте године отишо на одслужење војног рока. У [[Војска|војсци]] је др Петровић прво положио испит за резервног санитетског [[поручник]]а, а затим као хонорарни лекар у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]] похађао је и обавио обавезан лекарски стаж. Као лекар стажиста у војси Милан Петровићимао је имао среће да асистира великану српске ратне хирургије [[Михаило Петровић (хирург)|др Михаилу Петровићу]] ([[1863]] [[1934]]), што ће му у касанијем самосталном раду, на месту бродског лекара, значајно користити.<ref name=autogenerated1/>
 
У првим данима рада са пацијентима др Милан Петровић је схватио да српском здравству недостају лекари, који ће се бринути за оболелу децу, што га је мотивисало да [[1910]]. настави студије у Бечу, овога пута у својству специјализантааспецијализанта педијатрије код професора др Ешериха, (код кога је као студент медицине био хоспитант више од годину дана).
 
Након завршене специјализације из педијатрије Петровић се априла [[1911]]. вратио у [[Ниш]] и случајно сазнао из новина за оглас једне холандске бродске компаније која је тражила бродског лекара. Како му је боравак у Бечу нарушио здравље, Петровић је предосећао је да ће му топлија клима помоћи да се брже опорави, и тако је донео одлуку да своју каријеру настави као бродски лекар. Након вишемесечне пловидбе по [[Море|морима]] [[свет]]а враћавратио се у Србију, и настављанаставио са радом у свом родном граду [[Ниш]]у, прво као општински а затим и као срески лекар.<br />..''„Интересантно
{{цитат2|Интересантно је да је у том периоду др Петровић, као члан Српске радикалне странке у Нишу, (супротне странке од оне у којој је био његов отац) био изабран за општинског одборника. Мада супротних политичких убеђења, отац и син су задржали своје ставове, не мешајући политику у породичне односе“''..односе.<ref name=autogenerated1/>}}
 
По отпочињању [[Балкански ратови|Балканских ратова]] Милана Петровићамобилисан је мобилисан у [[војска Србије|српску војску]] и одмах распоређен на дужност командира [[санитетски воз|санитетског воза]]. На овој дужности је остао све до [[1915]]. године, односно до повлачења [[Албанска голгота|српске војске преко Албаније]].
 
По отпочињању [[Балкански ратови|Балканских ратова]] Милана Петровића је мобилисан у [[војска Србије|српску војску]] и одмах распоређен на дужност командира [[санитетски воз|санитетског воза]]. На овој дужности је остао све до [[1915]]., односно до повлачења [[Албанска голгота|српске војске преко Албаније]].
Као командант [[санитетски воз|санитетског воза]], лекар и зубни лекар у пољским болницама српске војске на острву [[Видо]], [[Крф]]у и [[Солунски фронт|Солунском фронту]], Петровић је дао велики допринос очувању [[Здравље|здравља]] и живота многобројних [[војник]]а и цивила у [[Балкански ратови|Балканским]] и [[Први светски рат|Првом светском рату]].<ref name=autogenerated1/>
 
Након завршетка Првог светског рата Петровић се крајем [[1918]]. године вратио у [[Ниш]], где се поново укључио у рад [[Војна болница Ниш|Моравске сталне војне болнице]]. Након годину дана проведених у Нишу породица Петровић се преселила у Београд децембра [[1919]]. године, у коме му је његова супруга Мара родила двоје деце, сина Димитрија и ћерку Миру.{{напомена|Син Димитрије Петровић је продужио очевим стопама, завршио медицину, постао отац двоје деце. Предавао је патофизиологију на Медицинском факултету у Приштини, потом на Стоматолошком факултету у Београду.}}
 
На прво радно месту у [[Београд]]у у својству педијатра др Петровићпостављен је постављен маја [[1920]]. у својству секундарног лекара Дечјег одељења Опште државне болнице, којим је руководио др [[Миленко Матерни]] ([[1875]] [[1929]]). Паралелно са овим послом Петровићрадио радије и и у Француско-српском диспанзеру ''„Кап млека“, („Goutte de lait“)'' {{напомена|Оснивање Француско-српског диспанзера („Кап млека“) је заслуга француског посланика Фонтенеа и педијатра др Габријела Гарнијеа, који је као члан француске медицинске мисије стигао у Србију 1915.}} у Београду од [[1921]]. до [[1929]]. године. Током рада у овом диспанзеру ([[1923]]) Милан Петровић је објавио књигу ''„Исхрана одојчета и малог детета“''детета.<ref name=autogenerated1/>
 
Своја медицинска усавршавања Петровић наставио је у области педијатрије, прво код професора Ешериха у [[Беч]]у а затим и код професора Нобекура у [[Париз]]у. Након повратка са ових усавршавања решењем Министарства здравља од [[8. јул]]а [[1924]]. године Петровић је у звању специјалисте за дечје болести именовање за секундарног лекара Дечјег одељења Опште државне болнице, а [[20. јун]]а [[1929]]. године и на дужност шефа тог истог Одељења, на коме га је затакао почетак [[Други светски рат|Другог светског рата]].<ref name=autogenerated1/>
 
У Другом светском рату у југословенској војсци Петровићбио је био мобилисан као резервни санитетски пуковник. Након заробљавања на почетку рата и приссилногприсилног рада у заробљеништва у Немачкој, од априла до септембра [[1941]], Петровић је отпуштен кући. И ако болестан, наствионаставио је да обавља дужности шефа Дечјег одељења Опште државне болнице у [[Београд]]у.
 
''„По{{цитат2|По завршетку рата, др Петровић се вратио педијатрији и то у Болници за децу оболелу од туберкулозе на Дедињу. Градски народни одбор - Одељење за здравствено старање у Београду - именовао је др Милана Петровића 30. септембра 1947. године, за лекара Градске болнице у Земуну, у својству шефа новоотвореног Дечјег одељења. Дужност и обавезе лекара педијатра у Земунској болници др Петровић је обављао све до пензионисања 17. фебруара 1951. године. Годинама потом радио је у сопственој приватној ординацији у Београду, у улици Светозара Марковића бр 36.“''<ref name=autogenerated1/>}}
 
== Дела ==