Вајмарска република — разлика између измена

м
сређивање
м (сређивање)
'''Вајмарска република''' ({{јез-нем|Weimarer Republik}}) је била [[немачка]] [[држава]] у периоду од [[1919]]. до [[1933]]. Име долази од града [[Вајмар]]а, где је одржана национална скупштина сазвана да донесе нови [[устав]] након што је [[немачка монархија]] укинута после пораза у [[Први светски рат|Првом светском рату]]. Службени назив државе је био Немачки рајх ({{јез-нем|Deutsches Reich}}).
 
Овај први покушај успостављања [[либерализам|либералне демократије]] у Немачкој, у време великих тензија и унутрашњих конфликата био је безуспешан и доживео је коначну пропаст са доласком [[Адолф Хитлер|Адолфа Хитлера]] и [[Националсоцијалистичка њемачка радничка партија|Нацистичке партије]] на власт 1933. Мада технички, устав из 1919. није у потпуности укинут до краја [[Други светски рат|Другог светског рата]], правне мере које је преузела нацистичка влада 1933, познате под именом ''[[глајхшалтунг]]'' (''-{[[Gleichschaltung]]}-'') су у ствари уништиле све механизме типичног демократског система, па се као уобичајени крај Вајмарске Републике узима 1933. год.
 
== Контролисана револуција: успостављање Републике (1918—1919) ==
 
Од [[1916]]. на даље [[Немачко царство|Немачким царством]] из [[1871]], је ефективно владала војска преко врховне војне команде (на немачком: ''-{Oberste Heeresleitung}-'', скраћено ''-{OHL}-'') са командантом штаба, [[Паул фон Хинденбург|Паулом фон Хинденбургом]] на челу. Када је постало јасно да је Први светски рат изгубљен, врховна команда (ОХЛ) је захтевала да се успостави цивилна влада. Даљи наставак рата, након што је [[Бугарска]] напустила Централне силе имао би за последицу окупацију немачке територије. Нови рајхсканцелар (''-{Reichskanzler}-'') принц [[Максимилијан фон Баден|Макс фон Баден]] је стога понудио примирје америчком председнику [[Вудро Вилсон|Вудру Вилсону]] [[3. октобар|3. октобра]], [[1918]]. [[28. октобар|28. октобра]], 1918, устав из 1871. је измењен да од рајха направи [[парламентарни систем|парламентарну демократију]], која није постојала пола века: убудуће је канцелар био одговоран парламенту, [[Рајхстаг]]у, а не цару као до тада.
 
Намера победника у Првом светском рату да се Немачка трансформише у [[уставна монархија|уставну монархију]], сличну [[Уједињено Краљевство|Уједињеном Краљевству]] и да се на тај начин убудуће отклоне могућности избијања експанзионистичког рата у Европи је са погоршањем политичке и економске ситуације у Немачкој, изгубила на значају и потиснута је у други план. Немачка је била преплављена војницима који су се враћали са фронта, многи од њих су били рањени физички, психолошки или на оба начина. Насиље је било раширено, са тучама које су избијале и између левичарских група на сахранама вођа које су убијали десничарски противници.
 
Побуна је избила када је [[29. октобар|29. октобра]], војска, без консултације са владом наредила покрет немачкој флоти - покрет који није само био потпуно безнадежан, већ је било сигурно да би зауставио мировне преговоре. Посаде два брода су се побуниле. Када је војска ухапсила око 1000 морнара, и дала да се пребаце у [[Кил]], локална буна се претворила у глобалну побуну, која се брзо раширила по већем делу Немачке. Други морнари, војници а онда и радници су се солидарисали са ухапшенима, започели су да бирају радничке и војничке савете по моделу ''совјета'' из [[Руска револуција|Руске револуције]] [[1917]]. и преузели су војну и цивилну власт у многим градовима. 7. новембра је револуција стигла до [[Минхен]]а, и [[Лудвиг III од Баварске]] је побегао.
 
У почетку су захтеви савета били скромни: тражили су да се ухапшени морнари ослободе. За разлику од Русије годину дана раније, савете није контролисала Комунистичка партија. Ипак, због настанка [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]], револуција је веома застрашила власт и средњу класе. Земља је била на ивици да постане [[социјализам|социјалистичка]] република.
 
У то време је политичко представништво радничке класе било подељено: једна фракција се одвојила од [[социјалдемократска партија Немачке|социјал-демократа]], назвавши себе ''независним социјал-демократама'' (УСПД, од ''-{Unabhängige Sozialdemokratische Partei Deutschlands}-''), и они су нагињали ка социјалистичком систему. Како не би изгубила утицај, преостала, ''већина социјал-демократа'' (МСПД, који су подржавали парламентарни систем) је одлучила да се стави на чело покрета и такође је 7. новембра захтевала да цар [[Вилхелм II Немачки|Виљем II Немачки]] абдицира. [[9. новембар|9. новембра]], 1918. [[Филип Шајдеман]] је прокламовао републику са балкона зграде рајхстага у [[Берлин]]у, два сата пре него што је [[Карл Либкнехт]] прокламовао социјалистичку републику иза угла, са [[Берлински замак|берлинског замка]].
Борбе су трајале и у источним покрајинама Немачке које су биле лојалне цару, али нису хтеле да буду део републике: [[Велики пољски устанак]] у [[Покрајина Позен|покрајини Позен]] и 3 [[Шлески устанци|шлеска устанка]] у [[Горња Шлеска|Горњој Шлеској]].
 
За то време, немачка мировна делегација у [[Француска|Француској]] је потписала [[Версајски споразум]], којим су немачкој војсци наметнута знатна ограничења у погледу људства и ратне технике док се Немачка обавезала да плати велике ратне репарације и прихвати срамотну „клаузулу о кривици за рат." Адолф Хитлер ће касније кривити републику и њену демократију за овај споразум.
 
Први државни председник (''-{Reichspräsident}-'') републике, Фридрих Еберт из МСПД-а је потписао нови немачки устав [[11. август]]а, [[1919]].
[[Густав Штреземан|Густав Штресеман]] је био [[канцелар (Њемачка)|канцелар Немачке]] током кратког периода [[1923]], и служио је као министар спољних послова од 1923. до [[1929]]. Ово је био период релативне стабилности за Вајмарску Републику током кога је било мање побуна и изгледало је да економија почиње да се опоравља.
 
Штресеманов први потез је било издавање нове валуте, ''ретенмарке'', како би зауставио екстремну [[хиперинфлација|хиперинфлацију]] која је гушила немачко друштво и [[економија|економију]]. Овај потез је био успешан јер је Штресеман упорно одбијао да штампа додатни новац - што је био почетни узрок инфлаторне спирале. Како би додатно стабилизовао економију, он је смањио потрошњу и [[бирократија|бирократију]].
 
Током овог периода је такође створен [[Дејвсов план]] који је везивао исплате репарација за немачку способност да их исплаћује. Немачка је примљена у [[Друштво народа|Лигу народа]], направљени су договори о западној граници, потписан споразум о неутралности са [[Русија|Русијом]] и заустављено је разоружавање. Ипак, овај прогрес је финансиран позајмицама из иностранства, што је повећавало државни дуг, док је укупна трговина опадала, а незапосленост расла.
Економски пад је трајао до друге половине 1932. када су се појавиле прве индикације опоравка. Ипак, до тада је Вајмарска Република изгубила сав кредибилитет међу већином Немаца. Док се научници не слажу у оцени Бринигове политике, може се рећи да је она довела до пропадања републике. Још увек је дискутабилно да ли су у том тренутку постојале алтернативе.
 
[[30. мај]]а, 1932, Брининг је дао оставку јер није више имао хинденбургову подршку. Пет недеља раније, Хинденбург је опет био изабран за председника, уз активну Бринингову подршку, а противкандидат му је био Хитлер. (Председник је био директно биран за разлику од рајхсканцелара (премијера).)
 
Хинденбург је тада поставио [[Франц фон Папен|Франца фон Папена]] за новог канцелара. Фон Папен је имао подршку Хитлера, али по цену серије захтева:
* Забрана [[Штурмабтајлунг|Јуришних одреда]], донета након уличних немира је морала да буде повучена;
* [[Социјалдемократска партија Немачке|Социјал-демократска]] [[Источна Пруска|Пруска]] влада је морала да буде распуштена хитним декретом.
 
 
Општи избори одржани [[31. јул]]а, [[1932]]. су донели 37,2% гласова НСДАП-у, што ју је учинило највећом партијом у Рајхстагу. Хитлер је сада захтевао да буде постављен за канцелара, што је Хинденбург одбио [[13. август]]а 1932. Али ипак није постојала већина у парламенту ни за једну владу; због тога је парламент опет распуштен, и још једном су организовани избори у нади да ће резултовати стабилном већином.
[[4. јануар]]а, [[1933]]. Хитлер се тајно састао са фон Папеном у кући [[келн]]ског банкара, [[Курт фон Шредер|Курта фон Шредера]]. Они су се договорили да формирају заједничку владу; осим Хитлера, требало је да само два члана НСДАП-а буду чланови владе ([[Вилхелм Фрицк]] као министар унутрашњих послова и [[Херман Геринг]] као комесар Пруске), а фон Папен би био хитлеров вице канцелар. У нови кабинет је ушао утицајни медијски могул, [[Алфред Хугенберг]], који је у то време био председник (такође десничарске) ДНВП.
 
Хинденбург је поставио Хитлера за новог канцелара [[30. јануар]]а, 1933. Мада је био против нациста, и поразио је Хитлера на председничким изборима, сложио се са фон Папеновом теоријом, да се уз опадајућу подршку нацистима у народу, Хитлер може контролисати као канцелар. Овај датум који је нацистичка пропаганда назвала ''-{Machtergreifung}-'' - стицање моћи, се сматра почетком [[Трећи рајх|Нацистичке Немачке]].
 
== Разлози за слом републике ==
 
Зашто је Вајмарска Република имала тако катастрофалан крај и уступила место нацистичкој диктатури је и данас тема дебата. Са једне стране, Хитлер је постао рајхсканцелар легално кроз механизме постављене уставом, и НСДАП је освојила релативну већину у парламенту на два избора 1932. Са друге стране, Хитлер је постављен за премијера у тренутку када је било јасно да његова партија није имала довољну моћ да преузме власт.
 
Научници су начинили многе покушаје да дају разне разлоге, и зависно од личног политичког становишта, једна анализа више подвлачи одређене разлоге него неке друге. Ситуација на одређени начин још више искомпликована чињеницом да су током [[Хладни рат|Хладног рата]], историјске анализе биле у одређеном степену замагљене покушајима да се оправдају одређене идеологије.
 
Осим тога, потпуно је хипотетичка тврдња да би нацизам могао бити избегнут, да су одређене одлуке биле другачије. Утицај на раст популарности нацизма је имао читав сплет чињеница - једна од њих су биле и високе репарације које су Немачкој наметнуте од стране сила победница у Првом светском рату. Још током Версајске конференције су одређени стручњаци (види: [[Џон Мејнард Кејнс]]) изражавали забринутост како би високе репарације могле ојачати екстремне струје у Немачкој.
 
Разлози за јачање нацизма су између осталих и они економског, институционалног и личног карактера.
=== Економски проблеми ===
 
Вајмарска Република је имала неке од најозбиљнијих економских проблема које су икада искусиле западне државе. Необуздана [[хиперинфлација]], висока стопа незапослености и велики пад животног стандарда кад се упореди са периодом пре Првог светског рата су били главни економски разлози колапса републике. До [[Велика криза|Велике депресије]] 1930-их, институција републике као такве је окривљавана за већину економских проблема; ово се може закључити ако се посматрају изборни резултати где су политичке партије које су се бориле против републике (заједно лево и десно крило) учиниле демократску већину у парламенту немогућом.
 
У овом контексту, [[Версајски споразум]] су Немци сматрали кажњавајућим (што је у одређеној мери и био) и деградирајућим документом, који их је присилио да предају зоне богате ресурсима и да плате велике компензације. Ове казнене репарације су узроковале велико запрепашћење и срџбу немачког народа. Стварну економску штету коју је Версајски споразум нанео немачкој економији није лако утврдити. Мада су званичне репарације које је Немачка имала да плати биле значајне, у стварности је она платила само мали део овог дуга. У ствари, више новца је ушло у Немачку од савезничких зајмова, него што је Немачка платила репарација. Ипак, репарације су штетиле немачкој економији, јер су обесхрабривале зајмове, и стога приморавале вајмарску владу да финансира дефицит штампајући новац - што је довело до хиперинфлације.
 
Данас се већина историчара слаже да су многе индустријске вође поистовећивале републику са радничким синдикатима и социјал-демократама, јер су оне успоставиле социјалне концесије из 1918/1919. Али иако су неки видели Хитлера као средство да се ово прекине, република је била нестабилна и пре него што су одређене индустријске вође подржале Хитлера. Осим тога, постоји становиште да чак и неки од оних који су подржавали хитлерово именовање нису желели нацизам у његовој целости и сматрали су Хитлера само привременим решењем у њиховом настојању да се укине република. Сигурно је да подршка индустријалаца сама по себи није довољна да се објасни подршка коју је Хитлер имао у великим деловима популација, што је подразумевало и многе раднике који су се окренули од левих партија.
 
Опште је становиште да је устав из 1919. имао велики број фундаменталних слабости, које су успостављање диктатуре учиниле исувише лаким. Да ли би другачији устав спречио трећи рајх је додуше дискутабилно; у сваком случају, западнонемачки устав из 1949. је прихватио овај приговор, и може се у великој мери посматрати као снажна реакција на ове мане.
* Институција председника државе (''-{Reichspräsident}-'') је често била називана термином ''-{Ersatzkaiser}-'' (''републикански цар'') - покушај да се замени цар који је абдицирао 1918. са ауторитарном институцијом сличне снаге. Ово је највидљивије у [[Члан 48 (Вајмарски устав)|Члану 48]], устава који је председнику давао овлашћење да ''предузме све неопходне кораке'' ако су ''јавни ред и безбедност озбиљно нарушени или у опасности''. Мада је планиран само као ванредна клаузула, овај члан је коришћен у много прилика чак и пре 1933. како би се издали декрети без подршке парламента (види изнад); и учинио је глајхшалтунг лакшим. На пример, [[декрет о пожару у Рајхстагу]] је издат на бази Члана 48.
* Употреба готово чистог пропорционалног представљања је значила да је било која партија са малом подршком могла да уђе у рајхстаг - републички парламент. Ово је довело до великог броја малих партија, од којих су неке имале екстремистичке идеологије, и дозволило им да изграде политичку базу унутар система.
* Рајхстаг је могао да уклони канцелара, чак и ако посланици нису способни да се договоре око његовога наследника. Ова деструктивна клаузула је довела до тога да дође до брзе промене великог броја канцелара и политичке нестабилности републике (види [[канцелар немачке]] за списак). Као резултат, устав из 1949. (''-{Grundgesetz}-'') утврђује да канцелар може бити смењен само ако се у исто време изабере његов наследник.
* Устав је налагао да у случају смрти или оставке председника, канцелар Немачке преузима његову дужност (и најважније сва његова овлашћења) до избора новог председника. Ово је омогућило Хитлеру да уједини позиције рајхсканцелара и рајхспредседника после смрти Хинденбурга [[1934]]. Ипак, до тада је диктатура већ била чврсто успостављена, и ова клаузула се стога не може у великој мери окривити за нацизам.