Уздин — разлика између измена

}}

'''Уздин''' ({{јез-мађ|Újozora}}, {{јез-рум|Uzdâni}}) је насеље у [[Србија|Србији]] у [[општина Ковачица|општини Ковачица]] у [[Јужнобанатски управни округ|Јужнобанатском округу]]. Према попису из [[Попис становништва 2011. у Србији|2011.]] било је 2029 становника.

 

Уздин — се налази северно од Ковачице, на удаљености од 10 км. Ово село припада Потамишким насељима и од ове реке је удаљено свега 5 км. Изграђен је на вишим деловима лесне заравни. Има повољне саобраћајне услове, јер је поред насеља изграђена [[железничка пруга|пруга]] [[Панчево]] – [[Зрењанин]] – [[Кикинда]], а кроз насеље пролази магистрални асфалтни пут истог правца. Атар овог банатског насеља се највећим својим делом простире на лесној заравни, мањим делом на лесној тераси, а најмањим делом у алувијалној равни. Коришћење ове три морфолошке целине, која су претешко прекривене различитим типовима и подтиповима плодног земљишта, уз савремених агротехничких мера вредни ратари Уздина постижу високе приносе у пројзводњи најразноврснијих култура.<br />

Уздин је сеоско насеље панонског типа. Правоугаоног је облика са истуреним деловима на југу према средишту општине Ковачица. Улице су широке и секу се под правим углом. Коловози су асфалтирани у већем броју улица. Између изграђених тротоара и коловоза простиру се травњаци и цвећњаци. Улични дрвореди и парк у центру насеља одају изузетан естетски изглед насеља.

 

== Историја ==

Између 1660. и 1719. на локацији данашњег места Уздина, налазила су се два блиско удаљена српска места: Велики и Мали Уздин.<ref>Срета Пецињачки: "Панчевачки дистрикт 1717-1773.", Нови Сад 1985.</ref> По аустријском попису из 1716. Велики Уздин је имао 30 кућа, а Мали Уздин само 10. Иако су становници ослобођени од Турака, због високих намета нове државе, сви су се раселили. Остале су иза њих две пустаре истих назива као и села, погодне за испашу стоке. Средином 18 века ово насеље се помиње као пустара Бечкеречког округа под именом Велики и Мали Уздин, биле у власништву ерарских поседа, и издаване у закуп. Годинама је Мали Уздин држала у аренди породица Јеминовић из Опова. Затим је 1742. део пустаре суседна општина Томашевац закупила предију "Мали Уздин" за 20 ф. Године 1767. ту пустару деле у закупу Уздинци и Томашевчани. Формирањем војне границе [[1767]]. године насељава се једна чета 12 пука немачко-банске граничне пуковније на пустари, где је сада село Падина. Деценију касније уследило је пресељење на пустару близу реке Тамиша. Царски ревизор Ерлер констатује 1774. године, да се насеље зове Падина или Уздин, у Тамишком округу, граничарског статуса са већинским румунским становницима. Мали Уздин је тада још увек само пустара.<ref>Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године</ref> Поновним насељавањем уздинских пустара од 1767. године највећи део становништва чине [[Румуни]]. Срби становници околних места противили су се том насељавању, јер су били колонизовани проблематични људи. Међу Уздинцима је заиста постојало неколико породица на лошем гласу , које су се бавиле криминалом (као занатом) тзв. "бекери". Бекери су починили много злочина у околини, имали су "дебели досије", и са њима су се власти тешко носиле.<ref>"Застава", Нови Сад, 16.09.1898.</ref> Неповерење између локалних Срба и Румуна је било на врхунцу у лето 1848. године. обележено бројним инцидентима.<ref>"Идворски протокол 1848-1849", Рукописна збирка Матице српске, Нови Сад.</ref> Због не пристајања Уздинаца Румуна да се прикључе српском покрету 1848. године, Срби под Дракулићем из перлеског војног логора напали су и опљачкали - покорили Уздин, 21. јула те године.<ref>"Der Ungarn", Pest 28.07.1848.</ref>. Уздинац Аћим Бура предао се 23. новембра 1848. године непријатељу код Томашевца - приступио Мађарима. Због тога је од стране Срба у томашевачком логору био пред војним судом осуђен за издају и стрељан. Приликом [[Аустријско-турски рат (1787—1791)|Аустро-турског рата]] [[1788]]. део ове јединице страда. За време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]] 1848-1849 г. становништво Уздина морала је привремено да избегне пред Мађарима. Након укидања банатске војне границе Уздин је ушао у састав ковачичког среза, Торонталске жупаније. Државна жупанијска власт је 1888. године у оквиру мађаризације дало општини нови назив - Uj Ozöra.

 

 

Срба је међутим било од оснивања села, тек неколико процената, али то су били богати и напредни људи - сложни трговци.<ref>"Tibiscus", Uzdin 9/2003.</ref> Најпознатији у тој српској трговачкој групи у Уздину је [[Тодор Максимовић]],<ref>Oameni de seama ai Banatului VII, Drobeta Turnu Severin 2005. str.105-111.</ref> који је са супругом Аном, при Матици српској у Новом Саду 1883. основао:"Задужбину Тодора и Ане Максимовић". Реч је о стипендијском фонду за два студента, чије је Основно писмо донела Матица српска 1906.<ref>Родољуб Маленчић: "Прича о Матици српској", Нови Сад 1998.</ref> Уздински трговац Јован Георгијевић је био најчитанији у селу, јер је у првој половини 19. века најпознатији, редовни купац неколико десетина наслова књига у Панчеву. Његов син (или синовац?) Георгије Георгијевић рођен 1814. године, направио је војничку каријеру, коју је крунисао генералским чином у аустријској војсци.

 

Уздин данас као ни у целом Ковачичком срезу није било приватне велепоседничке земље. Једино је општина Уздин имала нешто више земље (ужи максимум 100.[[јутро|кј]].) која је била погодна за ексропроприкацију у сврхе аграрне реформе. Тако је, већ по ступању на снагу претходних одредби за припрему аграрне реформе (10. априла 1919. године)<br /> Министарство за аграрну реформу издавало мештанима Уздина земљу у закуп (као закуподавац) где је у почетку као новчана јединица плаћања била круна. После дужих преговора са општинским властима, у Уздину, крајем [[1924]]. године донета је одлука да досељеници из Мађарске подигну себи нову колонију на Уздинском [[пашњак]]у површине од око 60 катастарско јутро. Оваквој одлуци аграрних власти супротставили су се и мештани и општинске власти Уздина. У атару Уздина 1924. године никло је мало село, колонија Срба оптаната из Мађарске и колониста из краљевине, које је добило име [[Путниково]].