Манастир Свети Ђурађ — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 20:
Мада је по народном предању манастир настао још у 8. веку, вероватније је његово средњевековно континуирано постање. Предање иначе каже да је манастир основан у време покрета иконоборства, за време царице Ирине, и сина јој Константина, крајем 8. века. Манастир је подигнут 1319. године на земљишту села Свети Ђурађ. Ту је раније постојао манастир посвећен Св. Георгију, по којем је остало селу име. Приликом оправке манастирског храма 1793. године, нађена је олтарска камена плоча на којој пише урезаним словима, да је манастир и свети храм из темеља обновио српски деспот [[Јован Бранковић]] 1485. године. Био је то син деспотице, па по монашењу српске светитељке, мајке Ангелине.<ref>протојереј-ставрофор Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у румунском Банату", Зрењанин 2001. године</ref>
Када су монаси манастира Пећке патријаршије походили манастир 1666. године, дочекали су их игуман Јосиф и калуђер Симеон. Манастир је лоше пролазио током свих ратних сукоба; три пута је опљачкан па спаљен и остао је без старих хрисовуља и других драгоцених књига.
 
Од средине 18. века сливају се многи прилози у манастирску касу, па је 1764. године највећи део конака могао бити завршен. Храм је делимично обновљен 1766. године под настојатељем Симеоном Матејевићем. Помогли су обнову манастира Срби Банаћани својим прилозима: Димитрије Секулић, Димитрије Петро-Стојковић, Георгије Калиновић, Недељко Кирић, Јанко Васиљевић и Живојин Милошевић. Посебно је значајан дар епископа темишварског Викентија Јовановића Видака: 4000 ф. у сребру и 200 цесарских дуката у злату. Према опису манастира из 1771. године, црква је била омања, али од чврстог материјала, са конацима који садрже 12 ћелија под истим кровом. Било је ту још грађевина, попут трпезарије, више комора и три подрума. Око манастирског здања подигнут је 1779. године високи зид. Земљишни посед се састојао од оранице и шуме. Већ 1772. године нанета је велика материјална штета манастиру, јер му је држава (Ерар) одузела дотадашњи велики прњавор село Шенђурац са око 1500 јутара земље. Остављен је манастиру мали прњавор, као засебно село под именом Манастир. Манастир је подигао у 19. веку две воденице: Успенску (1808) и Св. Павловску (1828). Насељени су 1830. године у Прњавору, контрактуални житељи.
 
Већ 1772. године нанета је велика материјална штета манастиру, јер му је држава (Ерар) одузела дотадашњи велики прњавор село Шенђурац са око 1500 јутара земље. Остављен је манастиру мали прњавор, као засебно село под именом Манастир. Манастир је подигао у 19. веку две воденице: Успенску (1808) и Св. Павловску (1828). Насељени су 1830. године у Прњавору, контрактуални житељи.
Када је дошло до законске редукције броја православних манастира, братство укинутог манастира Партош, населило се ту са својим инвентаром и надокнадом за изгубљени посед. Материјално бољој ситуацији погодовала је и куповина прњаворске земље 1782. године.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref>
Манастирски посед је сада знатно умањен упливом државе у 20. веку, са својим аграрним реформама. Тако је румунска држава 1921. године његов посед од 1230 јутара, свела на 202 јутра земље, а актом после Другог светског рата, остало је светињи свега десетак хектара. Постојала је у манастирском прњавору (али и манастиру?) 1905. Српска земљорадничка задруга са капиталом од 9282 к. Водили су је световњаци: председник Љубомир Главан и пословођа Милош Ј. Бугарски.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
 
Највећи део манастирских драгоцености пренет је у Темишвар, о чега је део изложен у Музејској збирци Владичанског двора.