Лајош I Анжујски — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 163:
Краљ Лајош се, доиста, почео спремати за рат против Србије, али није могао да током 1355. год. пређе у напад. Можда није имао ни праве воље да прими борбу с Душаном, чију је снагу знао и видео. Сем са Србијом, он се уплео и у рат са српским савезником Млетачком републиком око Далмације.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Тада је Твртко са мајком ушао у активну политику у Далмацији.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Пошто је Тврткова мајка Јелена била кћерка [[Јурај II Шубић|Јураја II Шубића]] и имала утицаја у својој родбини у Далмацији, Лајош је употребио њу и Твртка у циљу предаје преосталих далматинских градова који су припадали Душановој сестри Јелени: Омиша, Клиса и Скрадина, а посебно ова два последња, угарској круни.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}}
Због тих градова је било доста прегоњења и преговарања.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}} Њих су хтели и Млечани и Угари и [[Босанци]], док је Душан, заједно са [[Катарина Дандоло|Катарином Дандоло]], женом [[Павле III Шубић|Павла III Шубића]], желео да их очува сестри као својој савезници, а можда и као стратешке тачке према Босни, са њене западне стране.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Јелена је одбила захтев босанског бана и затражила помоћ свог брата, на шта је у Далмацију провалила војска бана Николе Банфија, заузевши Омиш.{{sfn|Хорват|1924|p=188-189}} Међутим, да ова два преостала града не би пала у Лајошеве руке, једно помоћно одељење Душанове војске је ушло у те градове.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Како цар није хтео никаквих сукоба с Млечанима, он је, видећи њихову несавладиву жељу да добију градове, пристао да Јелена од септембра поведе преговоре о продаји.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}
У Скрадину, где је грађанство непријатељски дочекало српску војску, Србима су се придружили и Млечани, којима је, по ранијој царевој наредби, 10. јануара 1356. године, град предао заповедник српске војске [[Ђураш Илијић]], чувши за цареву смрт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Клис су, међутим, [[Опсада Клиса (1355—1356)|после дуге борбе]], у марту, преотели Угари, пошто су српску посаду били потпуно затворили у тешко приступачном граду.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Младену IV остао је једино град [[Брибир (Скрадин)|Брибир]] са истоименом жупом као баштина некада толико моћних кнезова Шубића Брибирских.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} Твртко и његова мајка су, радивши за Лајоша, свакако преко своје воље, имали несумњивих успеха придобивши ових неколико градова.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}}
=== Избијање рата са Млечанима ===
С пролећа 1356. год. чинило се, као да ће краљ Лајош наставити почето ратовање у Србији, нарочито пошто нарочито пошто више није било моћног Душана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} У мају, он је дошао у Загреб и почео да скупља војску. Његов проглас из 4. јуна, говорио је изрично, да се спрема рат против ''шизматичних и неверних'' Срба, које треба превести у јединство вере, а свакако у духу савета огорченог бискупа Петра и папске курије, и да краљ мисли обновити своје право над Србијом.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} У [[Рим]] је чак поручивао да ће силом превести Србе у католичанство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Али, уместо на Србе, краљ Лајош је изненада окренуо ту војску против Млечана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Повод је било сарађивање Срба и Млечана, нарочито у Далмацији, природно уперено против Угара. Међутим, главни разлог овог рата било је Лајошево настојање, да потисне супарнички млетачки утицај на [[Хрватско приморје|хрватском и далматинском приморју]] и да источну обалу [[Јадранско море|Јадранског мора]] обезбеди искључиво поседу [[Круна Светог Стефана|круне Св. Стефана]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Да је савез са ''[[Велики раскол|шизматичним]]'' Србима био само изговор за нови непријатељски став видело се најбоље по Лајошевом захтеву да му Млечани врате све што су заузели у Далмацији заједно са Задром. Када су они то одбили, дошло је до рата.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
[[Датотека:Karl IV. (HRR).jpg|мини|десно|'''Карло IV Луксембуршки''', [[Списак царева Светог римског царства|цар Светог римског царства]] и [[Списак владара Чешке|краљ Бохемије]], Лајошев повремени савезник и непријатељ, један од највећих европских владара свог времена. Фреска из једне [[келн]]ске цркве рађена на [[гипс]]у.]]
Брзо по паду Клиса, угарска војска је добила дозволу да прави испаде против свих суседних општина сем пријатељског Сплита. Главна угарска војска, која се скупила у Загребу, која је бројала 40.000 људи и коју је лично предводио краљ Лајош, кренула је преко [[Крањска|Крањске]] на млетачко подручје у самој Италији, док је у Далмацији оперисала споредна војска.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Краљу Лајошу су у овом походу, морално или стварно, помагали: [[Аквилеја|аквилејски]] [[патријарх]], [[Горица (град)|горички]] [[гроф]]ови и [[Војводство Аустрија|аустријски војвода]], па и сам цар Карло.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}
=== Прелазак Сплита и Трогрира у Лајошеве руке ===
Престрављени падом неких својих италијанских градова, Млечани су 11. новембра измолили петомесечно примирје. Кад је оно прошло, у априлу 1357. године се наставио још већи рат, премда су Млечани Лајошу нудили све далматинске градове Задра. Краљева је војска тако напредовала у Италији, да су Млечани морали упрети све своје силе. Тако је Далмација остала без довољне обране. Хрватски бан Јанош Ћуз, почео је у пролеће 1357. године опсаду Задра. Бану су помагали хрватски кнезови: Франкопани, Нелипчићи, [[Угринићи]] и [[Хрватинићи]]. Његових присталица било је и у неким далматинским градовима.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Далматински градови добро су осећали да је Република Св. Марка у тешком положају и, уплашени од угарске силе и успеха, почели су се одметати.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Тако је 8. јула планула прва побуна далматинских градова у Сплиту.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Тог дана су се у зору скупили се наоружани племићи и грађани у [[Саборна црква|столној цркви]] [[Домн Салонски|Св. Дујма]], одакле су провалили у станове млетачких плаћеника, које су без борбе похватали и позатварали у градска утврђења и цркве [[Матеј Јеванђелиста|Св. Матије]] и [[Апостол Тома|Св. Томе]]. На то су пошли у [[Кнез|кнежеву]] палату, где су принудили Млечанина [[Ђовани Кверини|Ђованија Кверинија]], да им изручи градске кључеве и да се одрекне кнежевске части.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Сутрадан је споразумно планула побуна у и недалеком Трогиру, где је такође била отерана слаба градска посада.{{sfn|Хорват|1924|p=}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} За то време је млетачки кнез града присуствовао миси, која се служила у [[Фрањевци|фрањевачкој]] цркви испред градских бедема, а када се враћао у град, градска врата су му била затворена. Зато је отишао у Сплит, не знајући, да се тај град јуче одметнуо. Тамо су га Сплићани, заједно са својим кнезом, ставили на лађу и заједно са њиховим породицама отпремили у [[Венеција|Венецију]].{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Сада су Сплићани на градски зидинама развили заставу краља Лајоша и послали су своје посланике бану Јаношу Ћузу. Хрватски бан ушао је у Сплит, где су му се поклонили племићи и грађани, а он им је заузврат потврдио старе повластице; исто то се касније догодило у и Трогиру. Већ 15. јула млетачки [[дужд]] [[Ђовани Долфин]], озлојеђен због губитка Сплита и Трогира, писао је: „племенитим и мудрим мужевима, судијама, већу и општини градова Сплита Трогира”. Дужд им је јављао:
Ред 195:
=== Освајање Далмације ===
Зулуми млетачке војске додијали су и граду Шибенику, премда су Шибенчани суделовали код пустошења острва Шолта.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} По примеру Сплита и Трогира, почетком децембра 1357. године планула је побуна у Шибенику, па су грађани и тамо отерали свог кнеза [[Андреа Ђустинијани|Андрију Ђустинијанија]] у Венецију.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Посебно изасланство пошло је из Шибеника хрватскому бану Јаношу Ћузу, који му је јавио, да се град покорава краљу Лајошу. Бан се већ дуже време налазио пред, још у век млетачким, градом Нином, који је био опкољен са свих страна. У табору пред Нином бан је 14. децембра 1357. издао повељу, којом Шибенчанима опрашта „све досадашње неправде, изгреде и увреде”, па им потврђује њихове старе повластице. На крају му је бан потврдио власт над читавим котаром са селима и острвима Сримац и [[Жирје]] и млиновима на водопаду реке [[Крка (Хрватска)|Крке]].{{sfn|Хорват|1924|p=189}} После тешке борбе, град Задар, на кога су Млечани највише полагали, пао је 17. децембра 1357. године помоћу издаје опата [[Бенедиктинци|бенедиктинског]] манастира.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Наиме, овај манастир се налазио тик поред градских бедема, па је [[Ава|опат]] удесио, да су неки угарски војници ноћу по мердевина ушли преко бедема у манастрски двор, а одатле и у град, па онда отворили [[Капија|градска врата]], кроз која је цела угарска војска ушла у Задар. Млетачка посада је успела да утекне у задарску тврђаву, која се још одржала. У међувремену се из Будима у Далмацију запутио сам краљ Лајош. Он се 28. новембра налазио у Загребу, а крајем године је стигао у Далмацију.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} Сада се предао и град Нин, јер је храброј млетачкој посади понестало хране. Почетком јануара 1358. од Млечана се одметнуло и острво Брач.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Пример Брача није хтело следити острво Хвар, зато су Сплит, Омиш и Трогир саставили бродовље, с којим су напали и запалили град [[Хвар (град)|Хвар]]. У Хвару је ипак остао млетачки кнез [[Николо Корнелио]], који се склонио у градску тврђаву.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
[[Датотека:HAZU 72 17 lipnja 2008.jpg|мини|десно|Призор Лајошевог уласка у [[Задар]] са [[Шкриња Св. Шимуна|шкриње Св. Шимуна]]. Шкриња се данас налази у [[Хрватска академија знаности и умјетности|Хрватској академији знаности и уметности]] у [[Загреб]]у.]]
Ред 208:
=== Задарски мир ===
Пошто су претрпели велике губитке у Далмацији и били тучени, поражени и угрожени од надмоћнијег непријатеља у Италији, а знајући да се неће моћи одржати, Млечани су били присиљени да моле за мир.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} За њих, је још од раније посредовала папска курија, која је чак прекорила Лајоша што је окренуо оружје на хришћанске Млечане, уместо на ''неверне'' Србе.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
После дугих преговора, [[Задарски мир|мир је склопљен]] 18. фебруара 1358. године у црквеној [[Сакристија|сакристији]] фрањевачког манастира у Задру уз врло тешке одредбе, којима је Млетачка република капитулирала.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189-190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}
[[Датотека:Zadar Treaty 1358.png|мини|лево|Хрватска након Задарског мира.]]
[[Списак млетачких дуждева|Млетачки дужд]] се за сва времена одрекао титуле „војвода Далмације и Хрватске”.{{sfn|Хорват|1924|p=}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Млетачка република је уступила краљу Лајошу читаву Далмацију „од средине [[Кварнерски залив|Кварнера]] све до града Драча” са свим својим градовима, тврђавама, острвима, лукама и правима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Дакле од тада су Лајошу припадали градови: Нин, Задар, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит и [[Дубровник]], па и острва: [[Лошињ]], [[Црес]], Крк, Раб, [[Паг (острво)|Паг]], Брач, Хвар и [[Корчула (острво)|Корчула]]. Напротив, Лајош се одрекао свих млетачких земаља, градова и тврђава, које је његова војска освојила у Италији и [[Истра|Истри]]. Лајош је настојао, да стекне подршку новоосвојених далматинских градова. Зато је дозволио свим градовима, да од тада сами себи бирају своје кнезове {{напомена|Потестате}}, [[Конзул (магистрат)|конзуле]] и судије. На крају је већ 10. јануара 1358. године вратио граду Задру сва некадашња права, да би тиме наградио грађане за толике патње, које су претрпели од Млечана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}
Дубровчани су се покорили краљу посебним изасланством. Зато је Лајош 27. маја 1358. издао посебну повељу, којом им је потврдио аутономне повластице и све поседе на копну и на острвима, уступивши му, додуше само писменим актом, област од [[Затон (Дубровник)|Курила]] до [[Стон]]а. Краљ је пристао, да и даље важе уговори, које је Дубровник склопио са суседним областима: Босном, Хумом, [[Српско приморје|Зетом]] и далматинским градовима, и да могу несметано трговати са Млечанима или Србима чак и када се те државе налазе у спору са Угарском.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Ипак Дубровчани су краљеве пријатеље сматрали својим пријатељима, па су краља помагати у његовим ратовима. Напротив краљ је обећао, да ће Дубровчане бранити од њихових непријатеља, посебно од српског цара и босанског бана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Зато је Дубровник од тада краљу плаћао своту од 500 дуката, коју је до тада плаћао српском краљу (2.500 [[Перпер (рачунска новчана јединица)|перпера]]) и босанском бану (500 перпера) у ту сврху, да буде поштеђен од њихових напада и ''у знак подложности и признавања'', да се не би довео у питање угарски суверени положај; уз то да ће се од тада Дубровчани на копну и на својим бродовима увек служити краљевим заставама.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Боснански бан је, иако га Лајош ту назива ''својим верним'' клетвеником, овом повељом био новчано оштећен.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Међутим, мала Дубровачка република наставила је и даље да исплаћује своје обавезе према Босни и Србији, покушавајући првих година да их избегне, мудро осетивши, да би у противном случају били тешко погођени њени трговачки интереси.{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Краљев легат, који је примио од Дубровника заклетву верности био је босански бискуп Петар, ''наш саветник'', како га у свом писму назива Лајош.{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}}
Извесни хрватски великаши који су за време тих борби били на страни Млечана осетно су настрадали. Стари Гргур Курјаковић био је ухваћен и као заробљеник одведен у Угарску, где је по свој прилици и умро. Није било тешко предвидети, да Млечани неће отрпети ново стање и да ће тражити прву погодну прилику да поврате изгубљене позиције и поправе свој положај. Тако је угарски успех у Далмацији ускоро постао заметак нових заплета. Млетачка република је од тада водила пријатељску политику према угарским градовима, да би, када куцне прави час, са мање отпора прешли под њену власт.
| |||