Лајош I Анжујски — разлика између измена

Краљ Лајош се, доиста, почео спремати за рат против Србије, али није могао да током 1355. год. пређе у напад. Можда није имао ни праве воље да прими борбу с Душаном, чију је снагу знао и видео. Сем са Србијом, он се уплео и у рат са српским савезником Млетачком републиком око Далмације.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Тада је Твртко са мајком ушао у активну политику у Далмацији.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Пошто је Тврткова мајка Јелена била кћерка [[Јурај II Шубић|Јураја II Шубића]] и имала утицаја у својој родбини у Далмацији, Лајош је употребио њу и Твртка у циљу предаје преосталих далматинских градова који су припадали Душановој сестри Јелени: Омиша, Клиса и Скрадина, а посебно ова два последња, угарској круни.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}}
 
Због тих градова је било доста прегоњења и преговарања.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}} Њих су хтели и Млечани и Угари и [[Босанци]], док је Душан, заједно са [[Катарина Дандоло|Катарином Дандоло]], женом [[Павле III Шубић|Павла III Шубића]], желео да их очува сестри као својој савезници, а можда и као стратешке тачке према Босни, са њене западне стране.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Јелена је одбила захтев босанског бана и затражила помоћ свог брата, на шта је у Далмацију провалила војска бана Николе Банфија, заузевши Омиш.{{sfn|Хорват|1924|p=188-189}} Међутим, да ова два преостала града не би пала у Лајошеве руке, једно помоћно одељење Душанове војске је ушло у те градове.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Како цар није хтео никаквих сукоба с Млечанима, он је, видећи њихову несавладиву жељу да добију градове, пристао да Јелена од септембра поведе преговоре о продаји.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}
 
У Скрадину, где је грађанство непријатељски дочекало српску војску, Србима су се придружили и Млечани, којима је, по ранијој царевој наредби, 10. јануара 1356. године, град предао заповедник српске војске [[Ђураш Илијић]], чувши за цареву смрт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Клис су, међутим, [[Опсада Клиса (1355—1356)|после дуге борбе]], у марту, преотели Угари, пошто су српску посаду били потпуно затворили у тешко приступачном граду.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Младену IV остао је једино град [[Брибир (Скрадин)|Брибир]] са истоименом жупом као баштина некада толико моћних кнезова Шубића Брибирских.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} Твртко и његова мајка су, радивши за Лајоша, свакако преко своје воље, имали несумњивих успеха придобивши ових неколико градова.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}}
 
=== Избијање рата са Млечанима ===
С пролећа 1356. год. чинило се, као да ће краљ Лајош наставити почето ратовање у Србији, нарочито пошто нарочито пошто више није било моћног Душана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} У мају, он је дошао у Загреб и почео да скупља војску. Његов проглас из 4. јуна, говорио је изрично, да се спрема рат против ''шизматичних и неверних'' Срба, које треба превести у јединство вере, а свакако у духу савета огорченог бискупа Петра и папске курије, и да краљ мисли обновити своје право над Србијом.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} У [[Рим]] је чак поручивао да ће силом превести Србе у католичанство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Али, уместо на Србе, краљ Лајош је изненада окренуо ту војску против Млечана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Повод је било сарађивање Срба и Млечана, нарочито у Далмацији, природно уперено против Угара. Међутим, главни разлог овог рата било је Лајошево настојање, да потисне супарнички млетачки утицај на [[Хрватско приморје|хрватском и далматинском приморју]] и да источну обалу [[Јадранско море|Јадранског мора]] обезбеди искључиво поседу [[Круна Светог Стефана|круне Св. Стефана]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Да је савез са ''[[Велики раскол|шизматичним]]'' Србима био само изговор за нови непријатељски став видело се најбоље по Лајошевом захтеву да му Млечани врате све што су заузели у Далмацији заједно са Задром. Када су они то одбили, дошло је до рата.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
 
[[Датотека:Karl IV. (HRR).jpg|мини|десно|'''Карло IV Луксембуршки''', [[Списак царева Светог римског царства|цар Светог римског царства]] и [[Списак владара Чешке|краљ Бохемије]], Лајошев повремени савезник и непријатељ, један од највећих европских владара свог времена. Фреска из једне [[келн]]ске цркве рађена на [[гипс]]у.]]
Брзо по паду Клиса, угарска војска је добила дозволу да прави испаде против свих суседних општина сем пријатељског Сплита. Главна угарска војска, која се скупила у Загребу, која је бројала 40.000 људи и коју је лично предводио краљ Лајош, кренула је преко [[Крањска|Крањске]] на млетачко подручје у самој Италији, док је у Далмацији оперисала споредна војска.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Краљу Лајошу су у овом походу, морално или стварно, помагали: [[Аквилеја|аквилејски]] [[патријарх]], [[Горица (град)|горички]] [[гроф]]ови и [[Војводство Аустрија|аустријски војвода]], па и сам цар Карло.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}
 
=== Прелазак Сплита и Трогрира у Лајошеве руке ===
Престрављени падом неких својих италијанских градова, Млечани су 11. новембра измолили петомесечно примирје. Кад је оно прошло, у априлу 1357. године се на­ставио још већи рат, премда су Млечани Лајошу нудили све далматинске градове Задра. Краљева је војска тако на­предовала у Италији, да су Млечани морали упрети све своје силе. Тако је Далмација остала без довољне обране. Хрватски бан Јанош Ћуз, почео је у пролеће 1357. године опсаду Задра. Бану су помагали хрватски кнезови: Франкопани, Нелипчићи, [[Угринићи]] и [[Хрватинићи]]. Његових присталица било је и у неким далматинским градовима.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
 
Далматински градови добро су осећали да је Република Св. Марка у тешком положају и, уплашени од угарске силе и успеха, почели су се одметати.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Тако је 8. јула планула прва побуна далматинских градова у Сплиту.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Тог дана су се у зору скупили се наоружани племићи и грађани у [[Саборна црква|столној цркви]] [[Домн Салонски|Св. Дујма]], одакле су провалили у станове млетачких плаћеника, које су без борбе похватали и позатварали у градска утврђења и цркве [[Матеј Јеванђелиста|Св. Матије]] и [[Апостол Тома|Св. Томе]]. На то су пошли у [[Кнез|кнежеву]] палату, где су принудили Млечанина [[Ђовани Кверини|Ђованија Кверинија]], да им изручи градске кључеве и да се одрекне кнежевске части.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
 
Сутрадан је споразумно планула побуна у и недалеком Трогиру, где је такође била отерана слаба градска посада.{{sfn|Хорват|1924|p=}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} За то време је млетачки кнез града присуствовао миси, која се служила у [[Фрањевци|фрањевачкој]] цркви испред градских бедема, а када се враћао у град, градска врата су му била затворена. Зато је отишао у Сплит, не знајући, да се тај град јуче одметнуо. Тамо су га Сплићани, заједно са својим кнезом, ставили на лађу и за­једно са њиховим породицама отпремили у [[Венеција|Венецију]].{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
 
Сада су Сплићани на градски зидинама развили заставу краља Лајоша и послали су своје посланике бану Јаношу Ћузу. Хрватски бан ушао је у Сплит, где су му се поклонили племићи и грађани, а он им је заузврат потврдио старе повластице; исто то се касније догодило у и Трогиру. Већ 15. јула млетачки [[дужд]] [[Ђовани Долфин]], озлојеђен због губитка Сплита и Трогира, писао је: „племенитим и мудрим мужевима, судијама, већу и општини градова Сплита Трогира”. Дужд им је јављао:
 
=== Освајање Далмације ===
Зулуми млетачке војске додијали су и граду Шибенику, премда су Шибенчани суделовали код пустошења острва Шолта.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} По примеру Сплита и Трогира, почетком децембра 1357. године планула је побуна у Шибенику, па су грађани и тамо отерали свог кнеза [[Андреа Ђустинијани|Андрију Ђустинијанија]] у Венецију.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Посебно изасланство пошло је из Шибеника хр­ватскому бану Јаношу Ћузу, који му је јавио, да се град покорава краљу Лајошу. Бан се већ дуже време налазио пред, још у век млетачким, градом Нином, који је био опкољен са свих страна. У табору пред Нином бан је 14. децембра 1357. издао повељу, којом Шибенчанима опрашта „све досадашње неправде, изгреде и увреде”, па им потврђује њихове старе повластице. На крају му је бан потврдио власт над читавим котаром са селима и острвима Сримац и [[Жирје]] и млиновима на водопаду реке [[Крка (Хрватска)|Крке]].{{sfn|Хорват|1924|p=189}} После тешке борбе, град Задар, на кога су Млечани највише полагали, пао је 17. децембра 1357. године помоћу издаје опата [[Бенедиктинци|бенедик­тинског]] манастира.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Наиме, овај манастир се налазио тик поред градских бедема, па је [[Ава|опат]] удесио, да су неки угарски војници ноћу по мердевина ушли преко бедема у манастрски двор, а одатле и у град, па онда отворили [[Капија|градска врата]], кроз која је цела угарска војска ушла у Задар. Мле­тачка посада је успела да утекне у задарску тврђаву, која се још одржала. У међувремену се из Будима у Далмацију запутио сам краљ Лајош. Он се 28. новембра налазио у Загребу, а крајем године је стигао у Далмацију.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} Сада се предао и град Нин, јер је храброј млетачкој посади понестало хране. Почетком јануара 1358. од Млечана се одметнуло и острво Брач.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Пример Брача није хтело следити острво Хвар, зато су Сплит, Омиш и Трогир саставили бродовље, с којим су напали и запалили град [[Хвар (град)|Хвар]]. У Хвару је ипак остао млетачки кнез [[Николо Корнелио]], који се склонио у градску тврђаву.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
 
[[Датотека:HAZU 72 17 lipnja 2008.jpg|мини|десно|Призор Лајошевог уласка у [[Задар]] са [[Шкриња Св. Шимуна|шкриње Св. Шимуна]]. Шкриња се данас налази у [[Хрватска академија знаности и умјетности|Хрватској академији знаности и уметности]] у [[Загреб]]у.]]
 
=== Задарски мир ===
Пошто су претрпели велике губитке у Далмацији и били тучени, поражени и угрожени од надмоћнијег непријатеља у Италији, а знајући да се неће моћи одржати, Млечани су били присиљени да моле за мир.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} За њих, је још од раније посредовала папска курија, која је чак прекорила Лајоша што је окренуо оружје на хришћанске Млечане, уместо на ''неверне'' Србе.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
 
После дугих преговора, [[Задарски мир|мир је склопљен]] 18. фебруара 1358. године у црквеној [[Сакристија|сакристији]] фрањевачког манастира у Задру уз врло тешке одредбе, којима је Млетачка република капитулирала.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=189-190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}
 
[[Датотека:Zadar Treaty 1358.png|мини|лево|Хрватска након Задарског мира.]]
[[Списак млетачких дуждева|Млетачки дужд]] се за сва времена одрекао титуле „војвода Далмације и Хрватске”.{{sfn|Хорват|1924|p=}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Млетачка република је уступила краљу Лајошу читаву Далмацију „од средине [[Кварнерски залив|Кварнера]] све до града Драча” са свим својим градовима, тврђавама, острвима, лу­кама и правима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Дакле од тада су Лајошу припадали градови: Нин, Задар, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит и [[Дубровник]], па и острва: [[Лошињ]], [[Црес]], Крк, Раб, [[Паг (острво)|Паг]], Брач, Хвар и [[Корчула (острво)|Корчула]]. Напротив, Лајош се одрекао свих млетачких зе­маља, градова и тврђава, које је његова војска освојила у Италији и [[Истра|Истри]]. Лајош је настојао, да стекне подршку новоосвојених далматинских градова. Зато је дозволио свим градовима, да од тада сами себи би­рају своје кнезове {{напомена|Потестате}}, [[Конзул (магистрат)|конзуле]] и судије. На крају је већ 10. јануара 1358. године вратио граду Задру сва некадашња права, да би тиме наградио грађане за толике патње, које су претрпели од Млечана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}
 
Дубровчани су се покорили краљу посебним изасланством. Зато је Лајош 27. маја 1358. издао посебну повељу, којом им је потврдио аутономне повластице и све поседе на копну и на острвима, уступивши му, додуше само писменим актом, област од [[Затон (Дубровник)|Курила]] до [[Стон]]а. Краљ је пристао, да и даље важе уговори, које је Дубровник склопио са суседним областима: Босном, Хумом, [[Српско приморје|Зетом]] и далматинским градовима, и да могу несметано трговати са Млечанима или Србима чак и када се те државе налазе у спору са Угарском.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Ипак Дубровчани су краљеве пријатеље сматрали својим пријатељима, па су краља помагати у његовим ратовима. Напротив краљ је обећао, да ће Дубровчане бранити од њихових непријатеља, посебно од српског цара и босанског бана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Зато је Дубровник од тада краљу плаћао своту од 500 дуката, коју је до тада плаћао српском краљу (2.500 [[Перпер (рачунска новчана јединица)|перпера]]) и босанском бану (500 перпера) у ту сврху, да буде поштеђен од њихових напада и ''у знак подложности и признавања'', да се не би довео у питање угарски суверени положај; уз то да ће се од тада Дубровчани на копну и на својим бродовима увек служити краљевим заставама.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Боснански бан је, иако га Лајош ту назива ''својим верним'' клетвеником, овом повељом био новчано оштећен.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Међутим, мала Дубровачка република наставила је и даље да исплаћује своје обавезе према Босни и Србији, покушавајући првих година да их избегне, мудро осетивши, да би у противном случају били тешко погођени њени трговачки интереси.{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Краљев легат, који је примио од Дубровника заклетву верности био је босански бискуп Петар, ''наш саветник'', како га у свом писму назива Лајош.{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}}
 
Извесни хрватски великаши који су за време тих борби били на страни Млечана осетно су настрадали. Стари Гргур Курјаковић био је ухваћен и као заробљеник одведен у Угарску, где је по свој прилици и умро. Није било тешко предвидети, да Млечани неће отрпети ново стање и да ће тражити прву погодну прилику да поврате изгубљене позиције и поправе свој положај. Тако је угарски успех у Далмацији ускоро постао заметак нових заплета. Млетачка република је од тада водила пријатељску политику према угарским градовима, да би, када куцне прави час, са мање отпора прешли под њену власт.
Анониман корисник