Лајош I Анжујски — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 178:
Далматински градови добро су осећали да је Република Св. Марка у тешком положају и, уплашени од угарске силе и успеха, почели су се одметати.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Тако је 8. јула планула прва побуна далматинских градова у Сплиту.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Тог дана су се у зору скупили се наоружани племићи и грађани у [[Саборна црква|столној цркви]] [[Домн Салонски|Св. Дујма]], одакле су провалили у станове млетачких плаћеника, које су без борбе похватали и позатварали у градска утврђења и цркве [[Матеј Јеванђелиста|Св. Матије]] и [[Апостол Тома|Св. Томе]]. На то су пошли у [[Кнез|кнежеву]] палату, где су принудили Млечанина [[Ђовани Кверини|Ђованија Кверинија]], да им изручи градске кључеве и да се одрекне кнежевске части.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Сутрадан је споразумно планула побуна у и недалеком Трогиру, где је такође била отерана слаба градска посада.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} За то време је млетачки кнез града присуствовао миси, која се служила у [[Фрањевци|фрањевачкој]] цркви испред градских бедема, а када се враћао у град, градска врата су му била затворена. Зато је отишао у Сплит, не знајући, да се тај град јуче одметнуо. Тамо су га Сплићани, заједно са својим кнезом, ставили на лађу и заједно са њиховим породицама отпремили у [[Венеција|Венецију]].{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Сада су Сплићани на градски зидинама развили заставу краља Лајоша и послали су своје посланике бану Јаношу Ћузу. Хрватски бан ушао је у Сплит, где су му се поклонили племићи и грађани, а он им је заузврат потврдио старе повластице; исто то се касније догодило у и Трогиру. Већ 15. јула млетачки [[дужд]] [[Ђовани Долфин]], озлојеђен због губитка Сплита и Трогира, писао је: „племенитим и мудрим мужевима, судијама, већу и општини градова Сплита Трогира”. Дужд им је јављао:
Ред 213:
[[Датотека:Zadar Treaty 1358.png|мини|лево|Хрватска након Задарског мира.]]
[[Списак млетачких дуждева|Млетачки дужд]] се за сва времена одрекао титуле „војвода Далмације и Хрватске”.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Млетачка република је уступила краљу Лајошу читаву Далмацију „од средине [[Кварнерски залив|Кварнера]] све до града Драча” са свим својим градовима, тврђавама, острвима, лукама и правима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Дакле од тада су Лајошу припадали градови: Нин, Задар, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит и [[Дубровник]], па и острва: [[Лошињ]], [[Црес]], Крк, Раб, [[Паг (острво)|Паг]], Брач, Хвар и [[Корчула (острво)|Корчула]]. Напротив, Лајош се одрекао свих млетачких земаља, градова и тврђава, које је његова војска освојила у Италији и [[Истра|Истри]]. Лајош је настојао, да стекне подршку новоосвојених далматинских градова. Зато је дозволио свим градовима, да од тада сами себи бирају своје кнезове {{напомена|Потестате}}, [[Конзул (магистрат)|конзуле]] и судије. На крају је већ 10. јануара 1358. године вратио граду Задру сва некадашња права, да би тиме наградио грађане за толике патње, које су претрпели од Млечана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}
Дубровчани су се покорили краљу посебним изасланством. Зато је Лајош 27. маја 1358. издао посебну повељу, којом им је потврдио аутономне повластице и све поседе на копну и на острвима, уступивши му, додуше само писменим актом, област од [[Затон (Дубровник)|Курила]] до [[Стон]]а. Краљ је пристао, да и даље важе уговори, које је Дубровник склопио са суседним областима: Босном, Хумом, [[Српско приморје|Зетом]] и далматинским градовима, и да могу несметано трговати са Млечанима или Србима чак и када се те државе налазе у спору са Угарском.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Ипак Дубровчани су краљеве пријатеље сматрали својим пријатељима, па су краља помагати у његовим ратовима. Напротив краљ је обећао, да ће Дубровчане бранити од њихових непријатеља, посебно од српског цара и босанског бана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Зато је Дубровник од тада краљу плаћао своту од 500 дуката, коју је до тада плаћао српском краљу (2.500 [[Перпер (рачунска новчана јединица)|перпера]]) и босанском бану (500 перпера) у ту сврху, да буде поштеђен од њихових напада и ''у знак подложности и признавања'', да се не би довео у питање угарски суверени положај; уз то да ће се од тада Дубровчани на копну и на својим бродовима увек служити краљевим заставама.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Боснански бан је, иако га Лајош ту назива ''својим верним'' клетвеником, овом повељом био новчано оштећен.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Међутим, мала Дубровачка република наставила је и даље да исплаћује своје обавезе према Босни и Србији, покушавајући првих година да их избегне, мудро осетивши, да би у противном случају били тешко погођени њени трговачки интереси.{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Краљев легат, који је примио од Дубровника заклетву верности био је босански бискуп Петар, ''наш саветник'', како га у свом писму назива Лајош.{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}}
| |||