Лајош I Анжујски — разлика између измена

== Долазак на пољски престо ==
[[Датотека:Coronation of Louis Anjou as a King of Poland.PNG|мини|десно|Крунисање Лајоша пољским краљем, бакрорез из XIX века.]]
Дана 5. новембра 1370. године, умро је Казимир Велики, чиме се завршио процват Пољске и чиме се угасила [[династија Пјаст]], која је држала пољски престо од [[Конгрес у Гњезну|настанка пољске државе]]. Сходно споразуму, Лајош га је наследио на престолу.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=192}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=231}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=343}}{{sfn|Чубриловић|1939|p=}} Нови краљ је, од [[Шљахта|племића у Пољској]], највећу подршку имао од Владислава II Ополског, који је тада био угарски палатин и који га је и прогласио за краља. Недуго потом, Лајош је стигао у Пољску, где су га признале кнежевине: [[Бидгошч]], [[Вјелатово]], [[Валч]] и [[Добжин над Вислом|Добжин]]. 17. новембра Лајош је, готово без присуства племства, крунисан за краља Пољске. Да ће Лајошев долазак на пољски престо отворити пут јачању племства, било је јасно када су само Владислав Ополски и [[Казимир IV Слупски|Казимир Добжински]], поводом крунисања, добили градове и утврђења: Бидгошч, [[Боболице]], [[Болеславјец]], [[Бжезно]], Валч, [[Вјелуњ]], Вјелатово, [[Кшепице]] и [[Олштин]].
 
Осим унутрашњих, за Пољску су настали и спољашњи проблеми. Наиме, [[Кестутис]], [[Списак литванских владара|велики војвода Литваније]], је, на вест о Казимировој смрти, заједно са [[Лубарт]]ом, војводом [[Луцк]]а, опсео дрвени дворац у [[Володимир-Волински|Володимир-Волинском]]. На шта се уплашени заповедник дворца [[Пјертач Турски]], иако је имао велики гарнизон и довољно хране да издржи опсаду, предао, после чега је дворац разорен. Лајош се потом, 8. децембра, вратио у Угарску, можда уплашен [[Опсада Володимира (1370)|падом Володимира]], поставивши за свог [[регент]]а у Пољској, мајку Елизабету, која је преузела власт тек 18. јула 1372. године. Краљ је са собом понео и пољске краљевске инсигније: [[Круна са драгуљима|Круну са драгуљима]], [[Шар|куглу с крстом]], [[Шербец|мач „Шербец”]] и др. Ово је само повећало ионако велику феудалну самовољу у северној краљевини.
У новонасталој ситуацији неки племићи су почели да се отворено одмећу, као што је био случај [[Војводство Мазовија|мазовског војводе]] [[Зјемовит III Мазовски|Зјемовита III]]. Он је своје градове: [[Вишогрод]], [[Плоцк]], [[Визна (Мазовија)|Визну]] и [[Закрочим]] потпуно отцепио од Пољске, тако да је [[Мазовија]] постала независна држава. Чувши за то краљ је позвао племство да покори Мазовију и племство је одговорило да ће то урадити, али није то учинило, већ су појединци и сарађивали са Зјемовитом.
 
Последица Лајошевог преузимања пољске круне било је померање тежишта угарске политике са Балкана на север. Заузет питањима [[Пољско-угарска унија|пољско-угарске уније]], а касније и питањима Напуљског краљевства, он је показивао све мање интереса за балканска питања, или их је схватао као питања споредне важности.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=231}}{{sfn|Чубриловић|1939|p=}} Одсутност краља Лајоша највише је искористио бан Твртко, који се, на [[Митровдан]] 1377. године, у [[Манастир Милешева|Милешеви]], над гробом [[Свети Сава|Светог Саве]], [[Настанак Краљевине Босне|крунисао]] [[Круна Стефана Првовенчаног|краљевском круном]] за краља Србије, [[Краљевина Босна|Босне]], Приморја и [[Западне стране|Западних страна]]. Међутим, Лајошев суверенитет није довођен у питање и он му је, штавише, признао краљевску титулу.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=192}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=233-234}}{{sfn|Чубриловић|1939|p=}}
 
== Сукоби са Николом Алтомановићем ==
Анониман корисник