Лајош I Анжујски — разлика између измена

 
== Смрт и наследство ==
Краљ Лајош је умро 11. септембра 1382. године у [[Трнава|Трнави]] у 56. години, по савременим угарским хроничарима, од [[Лепра|лепре]].{{напомена|Уствари, можда је у питању био [[сифилис]], и то наследни, пошто његов отац Карло Роберт пред крај живота није напуштао двор, боловавши од неке хроничне болести.}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=195}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=38}}{{sfn|Чубриловић|1939|p=}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=350}} Сахрањен је 16. септембра у катедрали у [[Секешфехервар]]у.{{sfn|Хорват|1924|p=195}} Његовом смрћу угасила се мушка грана [[Династија Анжу-Угарска|угарске династије Анжу]] и распала се угарско-пољска персонална унија.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=195-196}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=38}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=350}} Наследник Пољске и Угарске требала је бити Лајошева најстарија кћерка Марија, од 1374. године верена са Жигмундом Луксембуршким. Малолетна Марија је 17. септембра била крунисана за „краља” {{напомена|Била је крунисана по церемонији, којом су били крунисани краљеви.}} Угарске, док је стварну власт имала Лајошева удовица и њен миљеник Никола Горјански, мачвански бан, од 1375. године и палатин.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=195}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=38}} Међутим, Пољаци Марију нису хтели за краљицу, нешто због незадовољства угарским режимом, а највише због њеног вереника Жигмунда, кога су сматрали непријатељем. Зато су му, 25. септембра, на конгресу целе Пољске, у Радомску, поставили врло тешке услове, између осталог да стално мора живети у Пољској.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=196}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}} Нови конгрес целе Пољске у [[Вислица|Вислици]] је, 6. децембра, донео још оштрију одлуку, да се Жигмунду не дозволи ни улазак у Краков.
 
Спречивши га да преузме власт, Пољаци су затражили од регенткиње Јелисавете, да им пошаље своју млађу кћерку Јадвигу за краљицу. Пољска тражења су на почетку била одбијена, што је у земљи изазвало рат између феудалаца, који су тежили да сами седну на пољски престо.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=343}} Најзад, 1384. године, Јелисавета је попустила и послала Јадвигу у Пољску, где је она 15. октобра и крунисана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=196}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=38}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=343}} У међувремену, у Угарској је настала тешка криза и године крвавих краљевских драма. Ојачало угарско племство, предвођено браћом Хорватима: [[Павле Хорват|Павлом, загребачким бискупом]], и [[Иваниш Хорват|Иванишем, мачванским баном]], и њиховим ујаком [[Иван Палижна|Иваном Палижном]], [[Врана (Пакоштане)|вранским]] [[приор]]ом, побунило се против власти жена и позвало за новог владара Карла Драчког, најближег мушког рођака краља Лајоша.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=195-198}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=38}} Карло Драчки је имао мноштво присталица и у Угарској је избио [[Угарски грађански рат (1384—1394)|прави грађански рат]], који се завршио тек 1387. године доласком Жигмунда Луксембуршког на власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=195-198}}{{sfn|Хорват|1924|p=239-240}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=38}}
 
== Галерија ==
Анониман корисник