Роњење

Роњење је данас један од спортова који се најбрžе šири светом, а одувек је постојала čовекова žеља да се спусти испод поврšине мора, језера, било у сврху спаšавања, лова, рекреације или војне сврхе.

Историја роњења

Рониоци Александра Великог

Данас се не моžе са сигурношćу утврдити када се роњење први пута појавило, али постоје неки докази да је то било 5000 година пре Христа. Први материјални траг постоји на асирском рељефу и из године 885. п.н.е., а рани и аутентиčан запис у рукописима грčког историцара Херодота.

Роњење је такође било мотивирано војним разлозима, те су тако рониоци Александра Великог у луци Тир након опсаде 332. п. н. е. уклањали препреке. Најваžнији посао ронилаца у проšлости био је спаšавање терета с потонулих бродова и о томе постоје писани подаци. Веć током првог века пре Христа, посао је био тако добро организован и рониоци су били сврстани у платне разреде по којима су разлике у накнадама зависиле о дубини роњења. Ронило се искљуčиво на дах, а обука је запоčињала јоš у детињству. Камење се употребљавало уместо тега, ронилац би био везан конопцима, а урањао би до 31 метар испод поврšине.

Датотека:Diving bell nоaa.Jpg

Ронилац из 16. века

С временом су људи траžили на који би наčин могли остати šто дуžе испод поврšине, па се у поčетку поčело слуžити трстиком, а крајем 16. века направљен је први велики корак и изумљено је ронилаčко звоно с отвореним дном, које се спуšтало утезима окомито у воду, омогуćивšи да ваздух остане заробљен унутар стенки звона. Први подаци о таквом звону датирају из 1531. године.

Осамдесетих година 17. стољеćа Американац Вилијам Пхипс употребљавао је систем "мајка и кćи" звона, која су рониоцима омогуćавала приступ према неколико извора ваздуха, а године 1690. енглески је астроном Едмонд Халеј дизајнирао компликован систем по којему се колиčина ваздуха у звону надопуњавала тако šто је довод ваздуха био повезан мањим звонима, које су биле смјеšтене ниžе од њега. Када је сустав био намјеšтен, отварао би се венитл на посуди и виšи је тлак који је деловао на посуду (због веćе дубине) терао свеžи ваздух према ронилаčком звону. Халеј је, заједно с јоš čетворицом, провео сат и по на дубини од 18 метара у ријеци Темзи, приказујуćи делотворност свог изума. Енглез Дзон Летбридз је 1715. године развио "ронилаčку омотницу" у којој је ронилац боравио унутар "баčве зрака", омотане коžом, са стакленим отвором за гледање и двома отворима за руке с водоотпорним рукавицама. Летбридз ј е писао да је с његовом опремом било могуćе радити на дубини од 18 метара и у трајању од 34 минуте. Ипак и та је ронилаčка опрема имала иста ограниčења као и ронилаčко звоно, није било могуćе маневрирање и недостајала је могуćност контунуирани довод свеžег ваздуха.

Аугустус Сијебе је забељеžен као изумитељ прве практиčне одјеćе за роњење, иако је у то време неколико науčника експериментисало са слиčним ронилаčким иновацијама, с обзиром да је ваđење предмета с потонулих бродова било уносан посао и омогуćавало је континуирани рад на новим изумима.

Спољашне везе

• Povijest ronilačkog zvona na engleskom jeziku