Изабела Аљенде — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Биографија: dodata biografija |
→Биографија: додат одељак о књижевној каријери |
||
Ред 36:
На церемонији отварања Зимских олимпијских игара у Торину 2006. Године, Изабела је била једна од осам знаменитих жена које су на стадион унеле олимпијску заставу[7].
== Књижевна каријера ==
Љубав према приповедању Изабела је наследила од свог деде и већ је у детињству причала фантастичне приче својој млађој браћи да бих их плашила[8]. Прве текстове објављује као новинарка и колумнисткиња у феминистичком часопису Paula. Године 1973. се придружује редакцији дечјег часописа Mampato где објављује кратке приче La abuela Panchita и Laucho y lauchones, као и колекцију хумористичких чланака Civilice a su troglodita. Као новинарка добила је прилику да интервјуише Пабла Неруду који ју је саветовао да напусти новинарство:
„Неруда је назвао моју редакцију и тражио да га посетим. Помислила сам „ако ме зове један нобеловац, мора да сам ја најбоља новинарка у земљи!“. Купила сам нови диктафон и одвезла се до плаже. Дувао је ветар, падала је киша и било је грозно. Ручали смо а онда сам га питала за интервју. Рекао је „никада ме нећете интервјуисати. Ви сте најгора новинарка у земљи! Само лажете, измишљате, никада нећете бити објективни. Зашто се не пређете на књижевност, где ће све ваше мане бити врлине?“ Тада нисам обраћала пажњу, то је било 1973. а ја сам свој први роман написала 1981. Схватила сам да је био у праву. Баш сам била лоша новинарка.“[9]
Почетком седамдесетих до изгнанства 1975. пише драме које су постављене у позориштима у Сантјагу.
Година 1981. представља нову прекретницу у Изабелином животу. Осмог јануара те године у Каракасу добија вест да јој деда у чијој кући је провела детињство умире. Услед немогућности да га посети у Сантјагу, пише му опроштајно писмо које почиње: „Барабас је стигао у нашу кућу поморским путем“[10] [11]. О настанку свог књижевног првенца Изабела каже:
„Ко је био Барабас, зашто је дошао поморским путем? Нисам имала благог појма, али сам наставила да пишем као манијак све до зоре када ме је исцрпљеност поразила и увукла у кревет. (...) Наредно вече, после вечере, поново сам се затворила у кухињу да пишем. Писала сам сваке ноћи потпуно заборављајући да је деда умро. Текст је нарастао као џиновски организам са много пипака и до краја године на кухињском пулту је стајало 500 страна. Мој први роман Кућа духова је рођен. Схватила сам да је причање прича једина ствар којом сам желела да се бавим.“[12]
Роман Кућа духова је објављен 1982. године на шпанском језику и доживљава огроман успех код читалаца и критике. Написана у традицији магичног реализма, прича је смештена у неименовану земљу Јужне Америке и прати четири генерације породице Труеба од постколонијалне ере до режима војне хунте. Мада се Чиле нигде не спомиње, историјски догађаји описани у роману верно прате политичке прилике и социјалне покрете те земље. Ликови који су у романи именовани само као „Председник“ и „Песник“ су базирани на Изабелином стрицу Салвадору Аљендеу и песнику Паблу Неруди. Остали ликови су инспирисани члановима њене породице и разним историјским личностима из друштвеног и политичког живота Сантјага.
Роман је екранизован као Кућа чудних душа 1994. године са Џереми Ајронском, Мерил Стрип, Глен Клоуз, Виноном Рајдер и Антониом Бандерасом у главним улогама. Филм добија лоше критике упркос таленту испред камере[13].
Након успеха Куће духова, Изабела 8. јануар сматра таличним даном и тог датума започиње сваку нову књигу[14].
У свом другом роману, О љубави и сенци (1984), Изабела се експлицитније бави терором чилеанске војне хунте за време Операције Кондор. Главни јунаци Ирене и Франсиско током рутинског новинарског задатка откривају масовне гробнице, прогон и арбитрарна хапшења опозиције и присилна нестајања (desаparecidos).
Филмска адаптација романа 1996. године са Џенифер Конели и Антониом Бандерасом у главним улогама доживљава критички и комерцијални неуспех[15].
Наредни период је изузетно продуктиван: издаје роман Ева Луна (1987), збирку приповедака Cuentos de Eva Luna (1989) и El plan infinito (1991), први роман у коме је радња смештена у САД са америчким јунацима.
Као и дебитански роман Кућа духова, књига мемоара Паула је првобитно писана као писмо кћерки која је лежала у коми и њено објављивање није било предвиђено. Ишчекујући Паулино оздрављење Изабела ниже анегдоте о члановима своје живописне породице, интимним догађајима из свог живота, тајнама, сећањима из детињства, животу под диктатуром, годинама у егзилу. Приче из прошлости су испресецане текућим догађајима из болнице, Изабелиним очајањем због кћеркине болести и коначним прихватањем њене извесне смрти. Изабела каже да јој је највећи број писама читалаца стиже као одговор на Паулу.[16]
Са романима Кћи среће и Портрет у сепији заокружује неформалну трилогију започету Кућом духова. Опробала се и као писац романа за младе објављивањем трилогије коју чине Град немани (2002), Краљевство златног змаја (2004) и Шума Пигмеја (2005).
== Референце ==
| |||