Отворите главни мени

Промене

54 бајта уклоњена ,  пре 11 година
м
нема резимеа измене
'''Роњење''' је данас један од [[спорт]]ова који се најбрже шири [[свет]]ом, а одувек је постојала човекова жеља да се спусти испод површине [[Море|мора]], [[Језеро|језера]], било у сврху спашавања, [[лов]]а, рекреације или војне сврхе.
 
{{чишћење}}
 
== Историја роњења ==
[[Slika:Alexander the Great diving NOAA.jpg|thumb|Рониоци Александра Великог]]
Данас се не може са сигурношћу утврдити када се роњење први пута појавило, али постоје неки докази да је то било 5000 година пре [[Исуснове Христ|Христ]]аере. Први материјални траг постоји на [[Асирија|асирском]] рељефу и из године [[885. п.н.е.]], а рани и аутентичан запис у рукописима [[Стара Грчка|грчког]] [[историцар]]аисторичара [[Херодот]]а.
 
Роњење је такође било мотивираномотивисано војним разлозима, те су тако рониоци [[Александар Велики|Александра Великог]] у луци [[Тир]] након опсаде [[332. п. н. е.]] уклањали препреке.
 
Најважнији посао ронилаца у прошлости био је спашавање терета с потонулих бродова и о томе постоје писани подаци. Већ током првог века пре Христа, посао је био тако добро организован и рониоци су били сврстани у платне разреде по којима су разлике у накнадама зависиле о дубини роњења.
Најважнији посао ронилаца у прошлости био је спашавање терета с потонулих бродова и о томе постоје писани подаци. Већ током првог века пре Христа, посао је био тако добро организован и рониоци су били сврстани у платне разреде по којима су разлике у накнадама зависиле о дубини роњења. Ронило се искључиво на дах, а обука је започињала још у детињству. Камење се употребљавало уместо тега, ронилац би био везан конопцима, а урањао би до 31 метар испод површине.
 
[[Слика:Diving bell nоaa.Jpg|thumb|Ронилац из 16. века]]
С временом су људи тражили на који би начин могли остати што дуже испод површине, па се у почетку почело служити [[Трстика|трстиком]], а крајем [[16. век|16. века]] направљен је први велики корак и изумљено је ронилачко звоно с отвореним дном, које се спуштало утезима окомито у воду, омогућивши да ваздух остане заробљен унутар стенки звона. Први подаци о таквом звону датирају из [[1531]]. године.
 
Осамдесетих година [[17. стољее|17. стољећавек]]а [[САД|Американац]] Вилијам Пхипс употребљавао је систем "мајка и кћи" звона, која су рониоцима омогућавала приступ према неколико извора ваздуха, а године [[1690]]. [[Енглези|енглески]] је [[астроном]] [[Едмонд Халеј]] је дизајнирао компликован систем по којему се количина ваздуха у звону надопуњавала тако што је довод ваздуха био повезан мањим звонима, које су биле смјештене ниже од њега. Када је сустав био намјештен, отварао би се венитл на посуди и виши је [[тлак]] који је деловао на посуду (због веће дубине) терао свежи [[ваздух]] према ронилачком звону. Халеј је, заједно с још четворицом, провео сат и по на дубини од 18 метара у ријеци [[Темза|Темзи]], приказујући делотворност свог изума.
 
Енглез Дзон Летбридз је [[1715]]. године развио "ронилачку омотницу" у којој је ронилац боравио унутар "бачве зрака", омотане кожом, са стакленим отвором за гледање и двома отворима за руке с водоотпорним рукавицама. Летбридз ј еје писао да је с његовом опремом било могуће радити на дубини од 18 метара и у трајању од 34 минуте. Ипак и та је ронилачка опрема имала иста ограничења као и ронилачко звоно, није било могуће маневрирањеманеврисање и недостајала је могућност контунуираниконтунуираног довод свежег ваздуха.
 
Аугустус Сијебе је забељежен као изумитељ прве практичне одјеће за роњење, иако је у то време неколико научника експериментисало са сличним ронилачким иновацијама, с обзиром да је вађење предмета с потонулих бродова било уносан посао и омогућавало је континуирани рад на новим изумима.