Роњење — разлика између измена

8 бајтова додато ,  пре 14 година
м
нема резимеа измене
мНема описа измене
мНема описа измене
С временом су људи тражили на који би начин могли остати што дуже испод површине, па се у почетку почело служити [[Трстика|трстиком]], а крајем [[16. век|16. века]] направљен је први велики корак и изумљено је ронилачко звоно с отвореним дном, које се спуштало утезима окомито у воду, омогућивши да ваздух остане заробљен унутар стенки звона. Први подаци о таквом звону датирају из [[1531]]. године.
 
Осамдесетих година [[17. век]]а [[САД|Американац]] Вилијам Пхипс употребљавао је систем "мајка и кћи" звона, која су рониоцима омогућавала приступ према неколико извора ваздуха, а године [[1690]]. [[Енглези|енглески]] [[астроном]] [[Едмонд Халеј]] је дизајнирао компликован систем по којему се количина ваздуха у звону надопуњавала тако што је довод ваздуха био повезан мањим звонима, које су биле смјештене ниже од њега. Када је сустав био намјештен, отварао би се венитл на посуди и виши је [[тлакпритисак]] који је деловао на посуду (због веће дубине) терао свежи [[ваздух]] према ронилачком звону. Халеј је, заједно с још четворицом, провео сат и по на дубини од 18 метара у ријеци [[Темза|Темзи]], приказујући делотворност свог изума.
 
Енглез Дзон Летбридз је [[1715]]. године развио "ронилачку омотницу" у којој је ронилац боравио унутар "бачве зрака", омотане кожом, са стакленим отвором за гледање и двома отворима за руке с водоотпорним рукавицама. Летбридз је писао да је с његовом опремом било могуће радити на дубини од 18 метара и у трајању од 34 минуте. Ипак и та је ронилачка опрема имала иста ограничења као и ронилачко звоно, није било могуће маневрисање и недостајала је могућност контунуираног довод свежег ваздуха.